Порушени идеали/XI
XI
Љубомир још не може да се прибере и да мисли о себи; не даду му другови, нарочито Никола, који га не оставља са својим причама. Нарочита згода беше у вече, кад се калуђери позатварају у своје ћелије, а другови се окупе око топле пећи, поваде из неких тајних места бутеле, хлеб што се меси за самог игумана и како је кад чему време: пастрме или суве рибе.
— Видиш шта вреди слога: 'вако ми, овај, свакад... узвикује Никола, гладећи хладно стакло. Имамо и ми душу, зар није?... А баш ову је донео игуман из Прњавора, од његове неке... Зграбио сам је, ову холбу, још из бисага, а кад ми је дао кључ да је носим у подрум, изнео сам отуд још две пуне вина.
— Неће то, бојим, ваљати... рече Љубомир, гледајући у страну: тако... без допуштења.
— Та оно знаш, тако је... Само не знам ко би дочекао допуштење. Ни на Божић се неки пут не сете да понуде чашом вина...
— Шта ту толкујеш!... узвикну Велимир, узевши стакло к себи. Коме се не допада, нека не пије... Здрав си!
Љубомир ућута. Овде, ради другарске слоге, морају се обрнути уши од неких моралних разлога и правила. Само, докле ли ће то да иде?...
— Не могу ракије, славе ми!... окусити је не могу, куне се он, одбијајући пружено му стакло; никад је нисам пио... Немој, очију ти!...
— А вина? гледа га Велимир оштро, готов да плане срџбом.
— Тсс... пио сам га понекад у Београду, одговара он збуњен и црвен. Мало се уплашио од Велимира а мало га збунило сећање на ђаволасту суседину слушкињу, која га је доста пута частила, очекујући да је Светозар походи.
— Каки вам је овај, што ћу га ја слушати... Максим? запита Љубомир, залажући се меким белим хлебом.
— Није наш, одсече Велимир; дошљак из н-ског манастира...
— Море, то... прекиде га Никола. Није ни за што: само да једе и пије, па после штуца. Они су двојица сасвим друкчији... дружевни су. Кад ми имамо што важније или 'нако... хитно са нашим познаницама, они нам помажу, заклањају нас... А и ми њих у том послушамо: нађе нас, на прилику, нека њихова жена, па нам слободно каже: »Реци, вели, Васи то и то«; ја му одмах све испоручим, па нико не зна... Добри су људи, овај... само лажу обојица, а Василијану ни десету не примај...
— Ниси, вала, ни ти заостао од њега у томе, каже му Велимир у шали.
— Де, ти, Еро!.. Онај други мање лаже, али је велики циција, скоро као и Максим...
— Е, није... шта говориш!... Максим не би дао ни Богу тамњана, то баш од истине... А онај је опет... друкчији.
— Та да!... Друкчији, да како... Али знаш... кад избацим из собе оволицно парченце — Никола показа пола палца — догореле воштане свећице, он се згране па да ме убије. Једном ме тужио самом игуману, а овај, ђаво, испита га све точно како је било, и колика је била свећа, па кад се поче смејати... хо!... та није да се смејао, но све клокоће трбухом и превија се...
— Шта га то боли толико, те с 'нако превија и... од чега се оно лечи? запита Љубомир.
— Превија се из ширетлука, одговори Велимир. Хтео би да се извуче од посла, али му та пушка не пали код игумана.
— Е, немој баш тако... знаш сам да је слаба стомака. Неки пут га одиста тако завије и заболи, да ми сви мислимо: ту је. Одиста га држе они лекови. Али, брате, кад заседне за трпезу, па стане макљати, ни Максим му није раван... И онда, кад се сит наједе, вели да га ништа не боли и види се по лицу... весео човек. Чудновата бољка! А хоће да се превије и онако... кад му није ништа; то хоће, није вајде. Али што се боји смрти, то нема!...
— Каки!... игуман је гори од њега десет пута, викну Велимир. Знаш оне чизме... ха-ха~ха...
— Баш да ти то испричам, настави Никола. Дошао неки проФесор из Крагујевца и заноћио код игумана. Изјутра сели на доксату, разговарају се нешто о прављењу сира и пију ракију. Игуман привика да се одмах донесе парче млада сира.. хтео је, ваљад', нешто показати. У том нанеси враг Рада кочијаша са буђавим, полутрулим игумановим старим чизмама, које је нашао у штали, а изгубиле се одавно. Игуман већ да побесни.... Докопа чизме, стаде их превртати и пипати. А у том овај — Веља — донесе сир и метну на астал. ПроФесор одломи парченце и мету у уста... „Пробајте, викну он игуману, па ћете се уверити. Није сиришњача исто што и преса!« Игуман, онако у љутини, одломи парче и поједе. »Их, шта учинисте, викну проФесор: руке вам све од буђе, а ви узесте сир прстима... То је отровно!«
Веља се и до сад на силу држао, а сад удари у грохотан, весео смех.
— Хо, мај... да сте вид'ли то чудо!... Препаде се човек, па хоће шлаг од страха да га удари. Узалуд му после проФесор нешто толкује, не помаже ништа... Покласмо све маторе пловке, те попи крв; доноси му млеко, трчи за доктора... Та то је требало само видети! Па доктору после не верује: неће да га пушти, док му не даде нешто на лаксир и бљување...
— Ха-ха-ха... смеје се Велимир гласно. А Максим... знаш за ону траву!
— Тај је још гори, тај је права жаба... Идеш, на прилику, са њим кад је најтежи, кад га мрзи да макне ногом. Само му покажи на путу неку травку, која није баш обична, па викни: отровна трава! Тај ти више никад не пролази преко тог места; обилази га далеко, прокрхава ограде, њиве, само да не прође поред отровног места.
— Море, сви се калуђери боје смрти, то је чудо!
— Зар и Василијан? пита Љубомир.
— Хо, тај мисли да неће никад умрети, да ће пре нестанути цео свет...
— А све их у цркви једнако опомиње да мисле на смрт: и песме, и чтенија, и житија и све, све...
— Али Арсеније, тај се жестоко боји.
— Јест. Знаш ли, он се не лечи само од стомака. Он слуша све бабе, и све будале и свакога... Чим чује да нека трава лечи од које болести, он је одмах нађе, кува и пије, ако лема ту болест. Боље је, вели, пити за раније, док те није снашла беда. Једном га преварили те истуцô и попио литру неких морских орашчића... После се и сам игуман уплаши, те посла за доктора...
Чује се како пуцкарају ћутци у огромној бронзаној дећи. Ђаци се раскокали, раширили се; ударила их по лицу ватра од пећи а још више од вина и ракије, па се расплинули, ужагрили очима и остављају овај сувопарни разговор. Вуку их мисли, овако угрејане, на другу страну, и разговор полако прелази на предмете, који су ближи овим младим срцима...
Љубомир види да се чини гозба у част његова доласка, па не сме да одрекне ни једну чашу. Почиње осећати неку незгоду у глави и стомаку, али још су му ведре мисли. Он слуша причање Николино, и само му једно чудно: зашто Николина глава игра, трепти, као пламен лојанице, кад се добро разгори!... А Никола узео некакву сасвим другу позитуру и изглед: није му држање више онако усиљено принижено, нити му очи гледају лукаво услужно; сад је сасвим отворен, прост, весео момак.
— А наше, наше... он удари гласом јаче и намигну оком, те није морао казати именицу, да знаш што су!... Хе-хе... ти си још млад, ал' не мари... све ће браћа теби показ'ти, па ћеш и ти са нама у „странствовања"...
Љубомир се стаде вртети; хтео би нешто рећи, као да му нешто није по вољи, али Николина глава тако ситно трепери, а његов језик одебљао, па га мрзи говорити... »Нека сад... свеједно, нека говори... Само ово што 'вако игра«... лете му нејасне мисли у глави, а пред очима се магли, трепери...
— То га нећемо наморавати, проговори Велимир. Ако хоће с нама, добро... А на послетку, сваки има своју главу.
— Хе, да видиш моју Аницу. Ни Маџарица јој није равна! Па ми лепо нашки, љубакамо се, као на прилику неки голубови. А овај Велимир, чујеш, то ги је за чудо и за причу. Нашао цуру па, шта мислиш, заволео је више од оца и мајке... обоје као свеци... А, шта велиш?
— Остав' то!... казô сам ти сто пута, викну Велимир, подигнувши скоро празно стакло с вином у вис... Тамо не дирај, а онако што чинимо заједнички, то мо'ш причати.
— Заједнички... шта чиниш заједнички? Изиђемо неки пут онако... у село, где се скупљају девојке, па тако, шали се и смеј са њима. Терају нас да се калуђеримо, јер ћемо, кажу, онда имати доста пара, па се можемо проводити како хоћемо... И 'нако већ, кад нас поведе Василијан на уречено место...
— Место... те-сто... понавља Љубомир, мислећи непрестано како би оставио друштво и дошао до постеље... Те-сто!... узвикује он смејући се целим устима, клибећи се на другове несвесно, па одједном устаде и поводећи се на несигурним ногама и чудећи се свему што се тако изненадно догоди, довуче се до постеље, леже и засиа одмах.
— Та махни га! викну Никола, кад лимир хтеде задржати Љубомира. Видиш да је то неки, овај... он погледа оком у страну, и видевши да је Љубомир већ зажмурио, настави лакшим гласом: неки млакоња... Није за наше друштво, то се баш види...
— Што?... биће добар калуђер, зацело. А нама неће сметати ни у чему. Још нам може бити од користи.
— Та да, од користи! И после тога, не морамо ове холбе делити на троје, него опет на пола, као и до сад. Немој га баш приморавати да пије...
— Ето га! Сад причао о калуђерима, а он гори од калуђера...
Другови се још мало прокошкаше речима, потом погасише видело и полегаше. Цоо манастир обузе густа, непробојна, тамна ноћ; настаде свуд около прави зимски тајац, кад се свака животиња и човек згрчи у топлу легалу, па не пушта од себе ни гласа. Само у пећима, које се ложе из ходника, поређаним у једнаком одстојању, пуцкара ватра и севне пламен кроз мали отвор на великим бронзаним затварачима и из собе игуманове и Максимове разлеже се громко, бескрајно, на разне тонове и начине изведено, загушљиво хркање...
А у соби ђачкој свануло. Љубомир устао и гледа како сад лепа светлост улази кроз прозоре. Ово је онако, као да греје сунце, али сунца нема нигде, само се блиста цела околина... Он обрте кључ у брави; и таман отвори врата и стаде на хладне цигле, од којих му у исто време иде ватра у главу, а пред њега искочи Раде. Дохвати га за мишице и новуче. Уведе га у ону највећу собу у Богословији београдској, где се прославља Свети Сава. И сад с леве стране, збивени у скамијама, седе неки ђаци, калуђери, шта ли су, а напред, тамо куд га гура нечија снажна рука, седе триста светаца у калуђерском руху... Одвоји се из средине онај синђел што предаје догматику, погледа Љубомира прекорно и узвикиу:
— Зар ти тако?!... Први дан у светој кући, па пијан!...
Иза његових леђа смеши се игуман Сава, и нешто шапуће тетки, која се пригнула к њему.
Љубомир би пошао к њима да се оправда, али треба прећи један бедем градски, под којим је он учио за испит. Игуман га упућује да пређе карнизом, који се пружио, испупчен из зида. Љубомир корача... одупире се левом руком о бедем, а десном балансира... ноге једва имају о шта да се одупру... А под њим зинула бескрајна провалија и чује се како доле шушти вода и бије влага...
— Ево ти мотке! узвикује му Велимир, пружајући некакву дугачку белу мотку. Одупири се њоме, па се не бој...
А Љубомир се смеши, не прима мотку и осећа како нестаје под ногама карниза... Он се грчевито хвата за четвртасто поцрнело камење, узидано у бедему, али осећа да пада у бездан и није га ни мало страх, јер од некуд зна да се неће убити... Ипак се трже кад паде у хладну воду и — пробуди се...
Пред очима му још игра она нејасна светлост, мори га страшна жеђ, заноси га глава и обара га дрем... Он понови у памети несвесно цео сан, прелети га једном мишљу и — заспа...
Чини му се кроз сан да је баш овог тренутка заспао, а у исто време осећа како га неко снажно дрмуса и виче му над главом:
— Устај, да звонимо! чује он сад јасно, и ова опомена на дужност раздрема га одједном, као пљусак хладне воде.
— Е, мој бато, поздравиће те игуман Сава, ако му тако станеш устајати.
— Их, кукавцу!... успавао се!... узвикује Љубомир, трчећи плашљиво по соби, не знајући за шта пре да се ухвати. Истрчаше оба ђака под звонару и таман да приђу конопцу, а из ходника шкрипнуше једна врата и залупаше потковане цокуле.
— Видиш, само мало да смо још почасили, одмах би на тродневно сухојаденије... шапће Никола и мрда руком по мраку, да нађе конопац. — Еј, да ли га синоћ закачисмо за греду... а, нисмо, ево га!... Сад ти вуци, а ја ћу држати руком, да поправљам кад погрешиш.
Клатно зашкрипа једаред, па онда снажно лупи о звучни метал и затим заигра, запишта, и све јаче и све бешње стаде лупати, шкрипећи непрекидно на своме језичцу.
— Доста, рече Никола, и Љубомир врло лепо заустави звонце.
Обојица пођоше цркви. Никола весео, што му ученик тако брзо усваја вештину, тапка га по плећима и најљубазније му шапуће:
— Море, дивота!... Само синоћ и јутрос пробао, па већ звониш добро. Још сутра, па ћеш после све сам.
— Ко је звонио? грми са доксата.
— Љубомир, одговара Никола некаквим танким, изнемоглим, преплашеним гласом, од кога се сам Љубомир уплаши.
— М-м-м... чује се неко мумлање и опет потковане цокуле настављају посао.
Ћелије се отварају једна за другом, кухињска врата шкрипе сваки час. Никола отворио цркву, упалио свеће са другом, па иде у кухињу за ватру, што ће се метнути у кадионицу. Дође братија. Отац Арсеније, као чредни ове недеље, започе јутрење... Разлеже се оно дугачко, једначито, тајанствено читање шесто-псалмија. Мала воштана свећица трепери и слабо осветљава поцрнеле, масне, покапане воском листове часловца, са којих се одбија светлост на глатко бледо лице Василијаново. Цео храм обвила густа тама, из које се, тамо крај Василијанове главе, помаљају и нестају друге главе... Нека чудна тајанственост и неки нејасан светитељски смисао трепери и вије се око ових воштаница, око листова који се брзо преврћу, око нејасно осветљених лица, која одсјајкују у мраку...
Љубомир се прену, пробуди се и сад тек дође му на памет зашто је дошао овамо. Одједном га обузе исто оно осећање, кад је на
Петковачу посматрао службу митрополитову. Прође му неко грозничаво дрхтање целим телом... Али он то не осећа, он се сав предао посматрању чудних прилика, што му излазе пред очи. Све је тако ново и све је тако давно жељено!... »То је оно!... то је оно«... узвикује занесен и опчаран овом светом тајанственошћу, коју је, исту овакову, у својим сновима гледао.
То је, дакле, оно што га је вукло у манастир тако силно, а он није разумевао што је. Сад му се оно показало као неко откривење, као давно очекивано чудо. Сад би мож'да друкчије одговорио, кад би га запитали: хоће ли остати у манастиру, јер му се одмах учинило, да ван овог места нема живота, да за њега нема веће радости, по проводити дане у оваким приликама.
— Бог Господ, и јависја нам... грми Василијан својим снажним гласом, а уз њега брује Николин секунд и Максимов бас...
Љубомир осећа како му теку сузе од узбуђења, и у исто време готов је из свег гласа запевати.
»Овде је прави живот... овде се може живети као 'но што вели Христос: да оставимо и оца и мајку и све, па да идемо за њим... А оно све друго, тамо у свету, све је 'нако«...
И Љубомир осећа како се лагано почиње од њега одвајати све оно, што му је до сад тако близу било: и отац, и браћа, и сестре, и Маљен са Миром, и школа, и све оно са чим је младост провео. Он више не мисли о томе, шта ће настати после овако побожне јутрење: оне сцене у кухињи чине му се као нешто друго, што нема никакве везе са храмом и са овом светом службом у њему... И његови сељани посвађају се некипут са својим попом, неки га чак и опсује, па истог дана, кад му попа улази у дом с крстом, целива и крст и попину руку. И његови сељани и он не мисле много о својим поступцима, јер однекуд осећају да тако треба да 'буде... И он осећа да његово срце све више привлаче и ове молитве, и ово тамно здање и ова тиха побожност, што се рађа на овом месту... И најзад, он зна како треба живети — пример му је У томе праведни Јов — па ће се према томе и управљати, а за оне друге... не мари, нека живе како хоће.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|