Porušeni ideali/XI
XI
Ljubomir još ne može da se pribere i da misli o sebi; ne dadu mu drugovi, naročito Nikola, koji ga ne ostavlja sa svojim pričama. Naročita zgoda beše u veče, kad se kaluđeri pozatvaraju u svoje ćelije, a drugovi se okupe oko tople peći, povade iz nekih tajnih mesta butele, hleb što se mesi za samog igumana i kako je kad čemu vreme: pastrme ili suve ribe.
— Vidiš šta vredi sloga: 'vako mi, ovaj, svakad... uzvikuje Nikola, gladeći hladno staklo. Imamo i mi dušu, zar nije?... A baš ovu je doneo iguman iz Prnjavora, od njegove neke... Zgrabio sam je, ovu holbu, još iz bisaga, a kad mi je dao ključ da je nosim u podrum, izneo sam otud još dve pune vina.
— Neće to, bojim, valjati... reče Ljubomir, gledajući u stranu: tako... bez dopuštenja.
— Ta ono znaš, tako je... Samo ne znam ko bi dočekao dopuštenje. Ni na Božić se neki put ne sete da ponude čašom vina...
— Šta tu tolkuješ!... uzviknu Velimir, uzevši staklo k sebi. Kome se ne dopada, neka ne pije... Zdrav si!
Ljubomir ućuta. Ovde, radi drugarske sloge, moraju se obrnuti uši od nekih moralnih razloga i pravila. Samo, dokle li će to da ide?...
— Ne mogu rakije, slave mi!... okusiti je ne mogu, kune se on, odbijajući pruženo mu staklo; nikad je nisam pio... Nemoj, očiju ti!...
— A vina? gleda ga Velimir oštro, gotov da plane srdžbom.
— Tss... pio sam ga ponekad u Beogradu, odgovara on zbunjen i crven. Malo se uplašio od Velimira a malo ga zbunilo sećanje na đavolastu susedinu sluškinju, koja ga je dosta puta častila, očekujući da je Svetozar pohodi.
— Kaki vam je ovaj, što ću ga ja slušati... Maksim? zapita Ljubomir, zalažući se mekim belim hlebom.
— Nije naš, odseče Velimir; došljak iz n-skog manastira...
— More, to... prekide ga Nikola. Nije ni za što: samo da jede i pije, pa posle štuca. Oni su dvojica sasvim drukčiji... druževni su. Kad mi imamo što važnije ili 'nako... hitno sa našim poznanicama, oni nam pomažu, zaklanjaju nas... A i mi njih u tom poslušamo: nađe nas, na priliku, neka njihova žena, pa nam slobodno kaže: »Reci, veli, Vasi to i to«; ja mu odmah sve isporučim, pa niko ne zna... Dobri su ljudi, ovaj... samo lažu obojica, a Vasilijanu ni desetu ne primaj...
— Nisi, vala, ni ti zaostao od njega u tome, kaže mu Velimir u šali.
— De, ti, Ero!.. Onaj drugi manje laže, ali je veliki cicija, skoro kao i Maksim...
— E, nije... šta govoriš!... Maksim ne bi dao ni Bogu tamnjana, to baš od istine... A onaj je opet... drukčiji.
— Ta da!... Drukčiji, da kako... Ali znaš... kad izbacim iz sobe ovolicno parčence — Nikola pokaza pola palca — dogorele voštane svećice, on se zgrane pa da me ubije. Jednom me tužio samom igumanu, a ovaj, đavo, ispita ga sve točno kako je bilo, i kolika je bila sveća, pa kad se poče smejati... ho!... ta nije da se smejao, no sve klokoće trbuhom i previja se...
— Šta ga to boli toliko, te s 'nako previja i... od čega se ono leči? zapita Ljubomir.
— Previja se iz širetluka, odgovori Velimir. Hteo bi da se izvuče od posla, ali mu ta puška ne pali kod igumana.
— E, nemoj baš tako... znaš sam da je slaba stomaka. Neki put ga odista tako zavije i zaboli, da mi svi mislimo: tu je. Odista ga drže oni lekovi. Ali, brate, kad zasedne za trpezu, pa stane makljati, ni Maksim mu nije ravan... I onda, kad se sit najede, veli da ga ništa ne boli i vidi se po licu... veseo čovek. Čudnovata boljka! A hoće da se previje i onako... kad mu nije ništa; to hoće, nije vajde. Ali što se boji smrti, to nema!...
— Kaki!... iguman je gori od njega deset puta, viknu Velimir. Znaš one čizme... ha-ha~ha...
— Baš da ti to ispričam, nastavi Nikola. Došao neki proFesor iz Kragujevca i zanoćio kod igumana. Izjutra seli na doksatu, razgovaraju se nešto o pravljenju sira i piju rakiju. Iguman privika da se odmah donese parče mlada sira.. hteo je, valjad', nešto pokazati. U tom nanesi vrag Rada kočijaša sa buđavim, polutrulim igumanovim starim čizmama, koje je našao u štali, a izgubile se odavno. Iguman već da pobesni.... Dokopa čizme, stade ih prevrtati i pipati. A u tom ovaj — Velja — donese sir i metnu na astal. ProFesor odlomi parčence i metu u usta... „Probajte, viknu on igumanu, pa ćete se uveriti. Nije sirišnjača isto što i presa!« Iguman, onako u ljutini, odlomi parče i pojede. »Ih, šta učiniste, viknu proFesor: ruke vam sve od buđe, a vi uzeste sir prstima... To je otrovno!«
Velja se i do sad na silu držao, a sad udari u grohotan, veseo smeh.
— Ho, maj... da ste vid'li to čudo!... Prepade se čovek, pa hoće šlag od straha da ga udari. Uzalud mu posle proFesor nešto tolkuje, ne pomaže ništa... Poklasmo sve matore plovke, te popi krv; donosi mu mleko, trči za doktora... Ta to je trebalo samo videti! Pa doktoru posle ne veruje: neće da ga pušti, dok mu ne dade nešto na laksir i bljuvanje...
— Ha-ha-ha... smeje se Velimir glasno. A Maksim... znaš za onu travu!
— Taj je još gori, taj je prava žaba... Ideš, na priliku, sa njim kad je najteži, kad ga mrzi da makne nogom. Samo mu pokaži na putu neku travku, koja nije baš obična, pa vikni: otrovna trava! Taj ti više nikad ne prolazi preko tog mesta; obilazi ga daleko, prokrhava ograde, njive, samo da ne prođe pored otrovnog mesta.
— More, svi se kaluđeri boje smrti, to je čudo!
— Zar i Vasilijan? pita Ljubomir.
— Ho, taj misli da neće nikad umreti, da će pre nestanuti ceo svet...
— A sve ih u crkvi jednako opominje da misle na smrt: i pesme, i čtenija, i žitija i sve, sve...
— Ali Arsenije, taj se žestoko boji.
— Jest. Znaš li, on se ne leči samo od stomaka. On sluša sve babe, i sve budale i svakoga... Čim čuje da neka trava leči od koje bolesti, on je odmah nađe, kuva i pije, ako lema tu bolest. Bolje je, veli, piti za ranije, dok te nije snašla beda. Jednom ga prevarili te istucô i popio litru nekih morskih oraščića... Posle se i sam iguman uplaši, te posla za doktora...
Čuje se kako puckaraju ćutci u ogromnoj bronzanoj deći. Đaci se raskokali, raširili se; udarila ih po licu vatra od peći a još više od vina i rakije, pa se rasplinuli, užagrili očima i ostavljaju ovaj suvoparni razgovor. Vuku ih misli, ovako ugrejane, na drugu stranu, i razgovor polako prelazi na predmete, koji su bliži ovim mladim srcima...
Ljubomir vidi da se čini gozba u čast njegova dolaska, pa ne sme da odrekne ni jednu čašu. Počinje osećati neku nezgodu u glavi i stomaku, ali još su mu vedre misli. On sluša pričanje Nikolino, i samo mu jedno čudno: zašto Nikolina glava igra, trepti, kao plamen lojanice, kad se dobro razgori!... A Nikola uzeo nekakvu sasvim drugu pozituru i izgled: nije mu držanje više onako usiljeno priniženo, niti mu oči gledaju lukavo uslužno; sad je sasvim otvoren, prost, veseo momak.
— A naše, naše... on udari glasom jače i namignu okom, te nije morao kazati imenicu, da znaš što su!... He-he... ti si još mlad, al' ne mari... sve će braća tebi pokaz'ti, pa ćeš i ti sa nama u „stranstvovanja"...
Ljubomir se stade vrteti; hteo bi nešto reći, kao da mu nešto nije po volji, ali Nikolina glava tako sitno treperi, a njegov jezik odebljao, pa ga mrzi govoriti... »Neka sad... svejedno, neka govori... Samo ovo što 'vako igra«... lete mu nejasne misli u glavi, a pred očima se magli, treperi...
— To ga nećemo namoravati, progovori Velimir. Ako hoće s nama, dobro... A na posletku, svaki ima svoju glavu.
— He, da vidiš moju Anicu. Ni Madžarica joj nije ravna! Pa mi lepo naški, ljubakamo se, kao na priliku neki golubovi. A ovaj Velimir, čuješ, to gi je za čudo i za priču. Našao curu pa, šta misliš, zavoleo je više od oca i majke... oboje kao sveci... A, šta veliš?
— Ostav' to!... kazô sam ti sto puta, viknu Velimir, podignuvši skoro prazno staklo s vinom u vis... Tamo ne diraj, a onako što činimo zajednički, to mo'š pričati.
— Zajednički... šta činiš zajednički? Iziđemo neki put onako... u selo, gde se skupljaju devojke, pa tako, šali se i smej sa njima. Teraju nas da se kaluđerimo, jer ćemo, kažu, onda imati dosta para, pa se možemo provoditi kako hoćemo... I 'nako već, kad nas povede Vasilijan na urečeno mesto...
— Mesto... te-sto... ponavlja Ljubomir, misleći neprestano kako bi ostavio društvo i došao do postelje... Te-sto!... uzvikuje on smejući se celim ustima, klibeći se na drugove nesvesno, pa odjednom ustade i povodeći se na nesigurnim nogama i čudeći se svemu što se tako iznenadno dogodi, dovuče se do postelje, leže i zasia odmah.
— Ta mahni ga! viknu Nikola, kad limir htede zadržati Ljubomira. Vidiš da je to neki, ovaj... on pogleda okom u stranu, i videvši da je Ljubomir već zažmurio, nastavi lakšim glasom: neki mlakonja... Nije za naše društvo, to se baš vidi...
— Što?... biće dobar kaluđer, zacelo. A nama neće smetati ni u čemu. Još nam može biti od koristi.
— Ta da, od koristi! I posle toga, ne moramo ove holbe deliti na troje, nego opet na pola, kao i do sad. Nemoj ga baš primoravati da pije...
— Eto ga! Sad pričao o kaluđerima, a on gori od kaluđera...
Drugovi se još malo prokoškaše rečima, potom pogasiše videlo i polegaše. Coo manastir obuze gusta, neprobojna, tamna noć; nastade svud okolo pravi zimski tajac, kad se svaka životinja i čovek zgrči u toplu legalu, pa ne pušta od sebe ni glasa. Samo u pećima, koje se lože iz hodnika, poređanim u jednakom odstojanju, puckara vatra i sevne plamen kroz mali otvor na velikim bronzanim zatvaračima i iz sobe igumanove i Maksimove razleže se gromko, beskrajno, na razne tonove i načine izvedeno, zagušljivo hrkanje...
A u sobi đačkoj svanulo. Ljubomir ustao i gleda kako sad lepa svetlost ulazi kroz prozore. Ovo je onako, kao da greje sunce, ali sunca nema nigde, samo se blista cela okolina... On obrte ključ u bravi; i taman otvori vrata i stade na hladne cigle, od kojih mu u isto vreme ide vatra u glavu, a pred njega iskoči Rade. Dohvati ga za mišice i novuče. Uvede ga u onu najveću sobu u Bogosloviji beogradskoj, gde se proslavlja Sveti Sava. I sad s leve strane, zbiveni u skamijama, sede neki đaci, kaluđeri, šta li su, a napred, tamo kud ga gura nečija snažna ruka, sede trista svetaca u kaluđerskom ruhu... Odvoji se iz sredine onaj sinđel što predaje dogmatiku, pogleda Ljubomira prekorno i uzvikiu:
— Zar ti tako?!... Prvi dan u svetoj kući, pa pijan!...
Iza njegovih leđa smeši se iguman Sava, i nešto šapuće tetki, koja se prignula k njemu.
Ljubomir bi pošao k njima da se opravda, ali treba preći jedan bedem gradski, pod kojim je on učio za ispit. Iguman ga upućuje da pređe karnizom, koji se pružio, ispupčen iz zida. Ljubomir korača... odupire se levom rukom o bedem, a desnom balansira... noge jedva imaju o šta da se odupru... A pod njim zinula beskrajna provalija i čuje se kako dole šušti voda i bije vlaga...
— Evo ti motke! uzvikuje mu Velimir, pružajući nekakvu dugačku belu motku. Odupiri se njome, pa se ne boj...
A Ljubomir se smeši, ne prima motku i oseća kako nestaje pod nogama karniza... On se grčevito hvata za četvrtasto pocrnelo kamenje, uzidano u bedemu, ali oseća da pada u bezdan i nije ga ni malo strah, jer od nekud zna da se neće ubiti... Ipak se trže kad pade u hladnu vodu i — probudi se...
Pred očima mu još igra ona nejasna svetlost, mori ga strašna žeđ, zanosi ga glava i obara ga drem... On ponovi u pameti nesvesno ceo san, preleti ga jednom mišlju i — zaspa...
Čini mu se kroz san da je baš ovog trenutka zaspao, a u isto vreme oseća kako ga neko snažno drmusa i viče mu nad glavom:
— Ustaj, da zvonimo! čuje on sad jasno, i ova opomena na dužnost razdrema ga odjednom, kao pljusak hladne vode.
— E, moj bato, pozdraviće te iguman Sava, ako mu tako staneš ustajati.
— Ih, kukavcu!... uspavao se!... uzvikuje Ljubomir, trčeći plašljivo po sobi, ne znajući za šta pre da se uhvati. Istrčaše oba đaka pod zvonaru i taman da priđu konopcu, a iz hodnika škripnuše jedna vrata i zalupaše potkovane cokule.
— Vidiš, samo malo da smo još počasili, odmah bi na trodnevno suhojadenije... šapće Nikola i mrda rukom po mraku, da nađe konopac. — Ej, da li ga sinoć zakačismo za gredu... a, nismo, evo ga!... Sad ti vuci, a ja ću držati rukom, da popravljam kad pogrešiš.
Klatno zaškripa jedared, pa onda snažno lupi o zvučni metal i zatim zaigra, zapišta, i sve jače i sve bešnje stade lupati, škripeći neprekidno na svome jezičcu.
— Dosta, reče Nikola, i Ljubomir vrlo lepo zaustavi zvonce.
Obojica pođoše crkvi. Nikola veseo, što mu učenik tako brzo usvaja veštinu, tapka ga po plećima i najljubaznije mu šapuće:
— More, divota!... Samo sinoć i jutros probao, pa već zvoniš dobro. Još sutra, pa ćeš posle sve sam.
— Ko je zvonio? grmi sa doksata.
— Ljubomir, odgovara Nikola nekakvim tankim, iznemoglim, preplašenim glasom, od koga se sam Ljubomir uplaši.
— M-m-m... čuje se neko mumlanje i opet potkovane cokule nastavljaju posao.
Ćelije se otvaraju jedna za drugom, kuhinjska vrata škripe svaki čas. Nikola otvorio crkvu, upalio sveće sa drugom, pa ide u kuhinju za vatru, što će se metnuti u kadionicu. Dođe bratija. Otac Arsenije, kao čredni ove nedelje, započe jutrenje... Razleže se ono dugačko, jednačito, tajanstveno čitanje šesto-psalmija. Mala voštana svećica treperi i slabo osvetljava pocrnele, masne, pokapane voskom listove časlovca, sa kojih se odbija svetlost na glatko bledo lice Vasilijanovo. Ceo hram obvila gusta tama, iz koje se, tamo kraj Vasilijanove glave, pomaljaju i nestaju druge glave... Neka čudna tajanstvenost i neki nejasan svetiteljski smisao treperi i vije se oko ovih voštanica, oko listova koji se brzo prevrću, oko nejasno osvetljenih lica, koja odsjajkuju u mraku...
Ljubomir se prenu, probudi se i sad tek dođe mu na pamet zašto je došao ovamo. Odjednom ga obuze isto ono osećanje, kad je na
Petkovaču posmatrao službu mitropolitovu. Prođe mu neko grozničavo drhtanje celim telom... Ali on to ne oseća, on se sav predao posmatranju čudnih prilika, što mu izlaze pred oči. Sve je tako novo i sve je tako davno željeno!... »To je ono!... to je ono«... uzvikuje zanesen i opčaran ovom svetom tajanstvenošću, koju je, istu ovakovu, u svojim snovima gledao.
To je, dakle, ono što ga je vuklo u manastir tako silno, a on nije razumevao što je. Sad mu se ono pokazalo kao neko otkrivenje, kao davno očekivano čudo. Sad bi mož'da drukčije odgovorio, kad bi ga zapitali: hoće li ostati u manastiru, jer mu se odmah učinilo, da van ovog mesta nema života, da za njega nema veće radosti, po provoditi dane u ovakim prilikama.
— Bog Gospod, i javisja nam... grmi Vasilijan svojim snažnim glasom, a uz njega bruje Nikolin sekund i Maksimov bas...
Ljubomir oseća kako mu teku suze od uzbuđenja, i u isto vreme gotov je iz sveg glasa zapevati.
»Ovde je pravi život... ovde se može živeti kao 'no što veli Hristos: da ostavimo i oca i majku i sve, pa da idemo za njim... A ono sve drugo, tamo u svetu, sve je 'nako«...
I Ljubomir oseća kako se lagano počinje od njega odvajati sve ono, što mu je do sad tako blizu bilo: i otac, i braća, i sestre, i Maljen sa Mirom, i škola, i sve ono sa čim je mladost proveo. On više ne misli o tome, šta će nastati posle ovako pobožne jutrenje: one scene u kuhinji čine mu se kao nešto drugo, što nema nikakve veze sa hramom i sa ovom svetom službom u njemu... I njegovi seljani posvađaju se nekiput sa svojim popom, neki ga čak i opsuje, pa istog dana, kad mu popa ulazi u dom s krstom, celiva i krst i popinu ruku. I njegovi seljani i on ne misle mnogo o svojim postupcima, jer odnekud osećaju da tako treba da 'bude... I on oseća da njegovo srce sve više privlače i ove molitve, i ovo tamno zdanje i ova tiha pobožnost, što se rađa na ovom mestu... I najzad, on zna kako treba živeti — primer mu je U tome pravedni Jov — pa će se prema tome i upravljati, a za one druge... ne mari, neka žive kako hoće.
|