Porušeni ideali/VII
VII
Prođoše dve nepune godine. Ljubomir već momče. Duva ljuta mećava sa Maljena, pa zatrpava celo selo snegom i mrazom, a on mora čak na livadu, da položi stoci seno i lisnik. Obuče svoj stari žuti kaput, jedini ostatak prošlih srećnih dana, koji ga odmah, čim ga obuče, navije na maštanje, pa stane gaziti po prtini ili celcu — kako se desi, — poguri se i sagne glavu, a misli se stanu kolutati i ređati, sve jedna za drugom, sve brže i brže... On ne, oseti kako dođe do kotara, oko koga se okupila gladna i premrzla stoka; ne oseti kako mu je čelo sleđeno, kako ne može da obuhvati rukama ledene rogulje, kako s velikim naprezanjem prebacuje plásku po plásku sena preko vrljika... Ide, vrši posao, vraća se, a jedna stalna misao, koja se već odavno utvrdila u njemu, zauzela ga svega, pa vrti, vrti...
Kad je sebe ostavio Beograd! Već se poseljačio sasvim, nestalo je i poslednjeg znaka beogradskog „polira“, samo ga žuti kaput opominjaše, da je i on nekada bio nešto — cenzor velike gimnazije!... Ali sad, ovako zanesen, pretrpan grubim i teškim seoskim poslovima, čisto ne verovaše svome nekadanjem blagovanju. A sve nalete odjednom, kao vihor na vreloj vedrini, i preseče, poruši, odnese sve njegove težnje, njegove detinje nejasne ideale...
Srbija povede rat za nezavisnost. Ljubomir beše u drugom razredu. Jednog dana raspustiše školu, rekoše da prelaze u starije razrede svi oni, koji imaju dobre godišnje ocene. Pročitaše njihova imena: i Ljubomir prelazi u treći razred. Izišô je iz škole prazna sleđena srca, sa nekom zlom slutnjom na duši. Da li će još ikad prekoračiti ovaj značajni prag, preko koga se ulazi u nauku?...
Beograd opusti. Odoše svi ljudi na zavetnu svetu dužnost; odoše i profesori, odoše i stariji đaci, i Svetozar ode sa nekakvom „legijom“, ode i „gospodin“... Ljubomir se osvrta jedan dan po Beogradu, pa se i on reši da ide svome rodnom Maljenu, koga već dve godine ne gleda očima.
Davno je to bilo, čini se Ljubomiru. Tek je leto bilo oslávilo, a evo zime na izmaku. Šta se tereta, za to vreme, preko glave preturilo, koliko se muke videlo. Ode mu brat na granicu pa za njim i otac. Ostade sva kuća na leđima nevešta momčeta. Radio je mnogo za svoju kuću i to mu ne beše teško, ali je još više radio pod kuluk, za tuđe kuće, gde su ostala sama deca i po jedna žena, i to mu beše veoma teško.
Ali prođe sve. Nastade primirje, pa zatim mir; vratiše se njegovi sa granice i nastupišo izgledi za bolja vremena. Svet se namučio do najveće mere, do vrhunca, pa je svaki mislio da se više ne može izdržati i da posle kiše i mećave mora jednom ogrejati jasno sunce... Tada će i škole početi, nastaviće se u celoj zemlji prekinuti rad.
Sve beše kako treba i obećavaše da će se nastaviti srećni dani za Ljubomira. Ali odjednom dođe ono.
Nikako ne može da se seti kad je to počelo. Sve misli o tome nekako počinju od Beograda, ali on ipak ne može da se seti kad je to bilo, kad se javila u njemu prva misao. A u samoj stvari to nije počelo jednog dana, ni meseca, pa ni godine... I sada, kad je već u njemu sama misao, kad ga je ona zauzela svega, on i sada nije načisto ni sa sobom ni sa svojom mišlju.
Jedno samo on razume dobro i jasno, i to je početak od onoga: zna da više neće ići u školu, to je sam smislio i to će tako biti... Zna još, da neće ostati ni kod kuće — tu nema nikakva posla, tako je još onda, kod studenca, odlučio.. Zna da će ići u svet... I sad nastaje ono...
Ne zna kad i zašto mu je to palo na pamet... Tek onako dođe mu u glavu: „Da provedem neko vreme u manastiru... 'nako samo... Nije zbog čega... neću ja tu ostati. Nego tek, da vidim i to“...
I od kad mu je došla ta misao u glavu, od tada on ne misli ni o čem drugom. Najčudnije je, kako se reši da napusti školu, a i on sam ne zna kako mu to dođe, niti žali za školom. Ako hoće, može sutra ići u Beograd, ali on neće i zna zašto neće. I sad, vraćajući se od stoke, sprema se da utvrdi sa ocem sve, jer mu je još ranije pomenuo za svoju nameru.
— Sinko, reče mu otac, ti odavno radiš na svoju ruku. Šta ću... mi smo prosti ljudi, a ti si tolike čkole učio... Radi kako znaš. Ali te samo jedno svi molimo: nemoj se kaluđeriti.
Ljubomir uzdrhta; kao da ga munja ošinu po srcu, nešto se u njemu smrze, oledi... Odkud to, ga misao!... A njemu to nikad nije ni na um padalo...
— Jok, more... promuca on gledeći, kako se starčeve oči zavodnjiše, kako iz njih kanuše dve suze. Pa prenese oči u drugi kraj — tamo brat Vujo otire oči pesnicama, a dve sestre, uz njega, pokrile lice širokim rukavom... — Kažem vam... šta vi je danas?!... dovrši uzdrhtalim glasom, pa i sam briznu plakati.
— Svi trojica ste moji, nastavlja starac kroz plač: svi ste mi jednaki. Ako smo i sirotinja, možemo živeti...
Jedva se utišaše.
Ljubomir sede na tronožac uz pročevlje, sa koga se dizaše, vijugajući se, veliki plamen uz odžak, raširi se prema njemu i stade gledati kako se diže u vis para sa ugrejanih mokrih čarapa i dizluka. U kući nastade dugo nemo ćutanje, koje, kako izgleda, ne htede niko prekidati. Sestre odoše za poslom, a oni, otac i sinovi, seđahu gledajući u plamen, premišljajući svaki za sebe jednu istu, tešku, sumornu misao...
„Šta je njima palo na pamet... Budi bog s nama!“... premišlja momak i smeši se ironično i usiljeno. Još mu drhću usne i kupe se na krajevima, i on oseća da mu još stoji na srcu sva ona težina, što se navali na njega, kad otac pomenu kaluđerstvo.
Da li mu to zaista nije dolazilo na um do sada? On veli da nije, i bez sumnje nije nikad do sada pomislio jasno: idem u manastir da se pokaluđerim. Ali od kad ga je zauzela ona jedna misao, od tada se neprestano uz nju pomaljaju i nekakve nejasne kaluđerske slike, u kojima često Ljubomir, kao u snu, vidi sebe sama... Ali to su samo slike, tek onako... a misao o tome bila je daleko.
„Baš nije trebalo ni govoriti sa njima o tome... Samo me zabunjuju! Eto, i sad mi je nekako tako... teško mi“...
Kad se oprostio sa svojima i pošao od kuće, Ljubomir svrnu na trla u potesu. Znao je da će tamo biti Mira, pa da se i sa njom pozdravi. To mu je jedini drug iz mladosti...
Oko razbacanih, po redu, gomilica sena, okupila se gladna stoka, pa žudno savija i kupi u usta suhu travu, a iz obližnjeg trla bije dim kroz sleme, kroz badžu i kroz samu šindru, kojom je staja pokrivena. Kad se Ljubomir naže na vrata, udari ga jara po licu. Na samoj sredini staje Mira naložila veliku vatru, pa se izrebrila prema vatri, na velikoj gomili sena; usturila glavu i gleda kroz bádžu. Kad on uđe, devojka se prenu i skoči s ležanke.
— Ene de!... uzviknu ona iznenađena i pogleda gosta iskreno, drugarski.
Od maljenskog divljačeta postalo je pravo obično devojče. Sad je drukčije odevena i očešljana, drukčije se i drži i govori: sad joj ni na pamet ne dolazi deranje jarca.
Ljubomir zauze polovinu njene ležanke, sede na seno i podupre leđa o trenice pa stade gledati u plamen; ona se spusti na drugu polovinu, podalje od njega, i, očekujući da on progovori, stade gledati u čađava brvna.
— Eto, dođe i taj dan, progovori Ljubomir, da se ide u svet!
— Čula sam, reče ona, ne starajući se da prikrije žalost, koja se pokaza na licu joj. Bo'zna ćeš u manastir?
— Ja.
— Nećeš, valjad', ostati tamo?
— Jok.
— Baš se ti naide po svetu ! Znam onda... zagledaš se tako u maglu i ćutiš pola dana, pa posle mi veliš da te vuče nešto u onu maglu, tamo u svet... Je l' ti i sad tako, Ljubo?
— Šta?
— Vuče li te, velim... u manastir?
On poćuta neko vreme, pa odjednom kao da dobi volju da sve iskaže šta mu je na duši, ispravi se na senu, oči mu zasvetleše i on progovori:
— Znaš kako me onda vuklo... To nije bilo ništa. Sve mi se čini: da stoka ne opusti stričevu njivu, ja ne bih ostavio Maljena. A sad je drugo... drukčije je ovo...
— Kako, Ljubo?
— Sad me je strah... Ne znam kako to: vuče me i baš volim, mnogo volim da idem tamo i da sve vidim, ali me strah. Nisam se bojao onda, kad nisam poznavao drugog mesta do našeg sela... Onda sam krenuo slobodno, baš kao da idem u goste ujacima; trčao sam preko nepoznatih mesta, kao preko maljenskih kosa. A sad... đavo ga znao...
— Je l' ti teško poći?
— Nije... baš mi je milo... Ali će me biti strah, kad ostavim naš potes.
— Kako li je tamo, Bože? reče devojče posle kraćeg ćutanja.
— To i ja sve mislim. U veče kad legnem, pa zažmurim, ono mi odmah dođe. Najpre mi se belasâ, daleko pred očima, neka mala — mala loptica... igra, igra mi pred očima i eto je sve bliže k meni.. I što god bliža, ona sve veća i veća... posle kao tanjir, pa kao tepsija i tako redom, dok ne poraste kao kuća, i veća... Pa sve bliže i bliže... i taman da me udari u glavu, ono nekako prođe kroz mene, pa se opet vrati natrag i stane igrati daleko, kao neki veliki, veliki konj... Ja mu lepo vidim sâpi, i jedna mu je noga kao.. Bože me prosti, veća od toronja Saborne crkve u Beogradu... i tolike su sve četiri... Pa igra, skače i što bliži meni, on sve veći... veći je od Maljena i Povlena ujedno... i ja sve čekam kad će da me pregazi i zadavi, a on se provlači oko mene, kao da je sav od vazduha...
Mira prebledela, raširila zenice, i na licu joj ispisan veliki užas. Gleda u nekadanjeg druga, kao u neko čudovište, i pita se u strahu: da li je on još čovek, božji stvor, ili se već prometnuo u kakvo čudo?...
A Ljubomir, ne gledeći na nju, sa zažarenim očima, sa raširenim zenicama, upravljenim u ljubičasto vatreni stub, što se vije pred njim, šušti i puckara, nastavlja započeto pričanje:
— Tako to jednako, dok me ne pusti neka slabost u glavi, što me obuzme čim legnem. Onda se okrećem u postelji i ništa ne znam gde sam; posle ne znam kako sam okrenut: ne znam gde su vrata, ni pendžeri, ništa... Pa kad i to prođe, onda stanem misliti...
— Misliti... ponavlja Mira glasno, od straha, tek da se javi i ona da je živa.
— A ja kad počnem misliti noću, to traje do zore, baš do samog svanuća... Šta puta u Beogradu tako počnem misliti, šmrkćem, prevrćem se i odjednom čujem da zvoni jutrenje. Kad pre, ne znam ni ja... čini mi se tek sam legô. Tamo mi je to i počelo, a već ovde jednako, svaku noć...
— Pa je li sve misliš o manastiru?
— Najpre sam sve o drugom koječemu.
Najviše sam mislio o mojima i o tebi, o našoj igri i tako.. On htede pomenuti da ga je i Milkina slika u tim noćima mnogo zanimala, ali se uzdrža. — Posle sam o školi, o crkvi i mitropolitu... o tome sam mnogo mislio. I tamo još... čitao sam neke knjige, pa sam mnogo o tome mislio.
— Pa to je sve drugo...
— A kad dođoh ovamo i kad odoše svi naši na granicu, počeh opet misliti. I tu mi odjednom dođe ono... Više nikad nisam ni o čem drugom mislio, samo o tome.
Mira postepeno dođe k sebi, ali joj Ljubomir od ovog časa postade kao nešto drugo, što ne liči na čoveka, ili što nije pravi stvor božji, nego se uzeo sa nekim silama, vilenjacima, šta li su. Ona više ne imade za njega onako iskrena drugarska pogleda, s kakvim ga dočeka pri ulasku u trlo.
Ljubomir ućuta. Čitav čas je ćutao i džarakao štapićem po rasturenim pregorelim žiškama. Nije mu se išlo odavde... Hteo bi dugo, dugo sedeti ovako u samoći, uz puckaranje vesele vatre, sa svojom drugaricom, i makar ne govoriti ništa, samo ćutati...
Puhor se stade hvatati po sjajnim žiškama, koje dogorevahu, i sevajući još po kadšto slabom svetlošću, umirahu, tuljahu se, kao što se postepeno tule svi čovečji ideali... kao što se lagano tuli život čovekov, ili možda život celog čovečanstva?...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|