Порука број 7 професора Слободана Јовановића из 1952.
Говор професора Слободана Јовановића на академији у спомен генералу Драгољубу Михаиловићу од 20. јула 1952. Потом је текст овог говора објављен у часопису „Порука“ Југословенске народне одбране, у број 7, страна 12 -13, у Лондону, 14. септембра 1952. године.
Главно дело генерала Михаиловића по коме он улази у историју Другог светског рата, јесте његова герилска војна противу немачке војне силе у нашој земљи. У Другом светском рату гериле се јављају у свим заузетим земљама. Герила генерала Михаиловића је била најранија. Герила, као што се у Другом рату показало, може много, али не може све. Она не може да туче главну непријатељску снагу, она сама собом не може да ослободи земљу. Али, као помоћно средство редовне војске, она може да учини много. С чисто војног гледишта, герила генерала Михаиловића највише је вредела онда када се била везала за савезничке операције у Северној Африци. У тој прилици, Михаиловић је, по признању самих савезничких команданата, учинио њима врло велике услуге. Михаиловић је тачно знао шта герила може, а шта не може. Своју главну акцију он је припремао за онај тренутак када почне искрцавање савезничких трупа на Балканско Полуострво. Дотле било је довољно што је његова герила била успела везати известан број непријатељских дивизија. Овај његов план био је поремећен појавом комунистичке гериле. Као што се зна, Комунисти се нису ставили у покрет чим су Немци продрли у нашу земљу, они су то учинили то тек неколико недеља доцније, онда када су Немци заратили са Русијом. Докле је Михаиловић имао један првенствено војни план, Комунисти су имали један првенствено, политички, или, тачније речено, партиски план. Они су се спремали да, после слома Немачке, дограбе власт у Југославији. Једина организована војна снага која би им се могла одупрети био је генерал Михаиловић. Зато су Комунисти прешли да га, ако могућно, још пре немачког слома униште. Они су изазвали прави грађански рат између Михаиловићеве и своје гериле. Ко год за време непријатељске окупације изазива грађански рат, тај уствари служи непријатељу. То је што треба имати на уму, када је реч о комунистичким самохвалама да су сви други осим Комуниста сарађивали с непријатељем.
У грађанском рату победили су Комунисти. Они су победили захваљујући војној помоћи Совјетске Уније и политичким погрешкама Савезника. Да тога није било, генерал Михаиловић не би доживео катастрофу. У данашње доба светских ратова све је тако везано једно с другим, да ничији успех више не зависи само од његових личних напора. Шта ће бити с нама често зависи од догађаја у сасвим другом делу света, а Михаиловићева судбина била је запечаћена већ у Техерану, када је пропао план о искрцавању Британаца и Американаца на Балканско Полуострво. Шта човек да ради у тако неизвесним временима, када није могућно израчунавати услове успеха? Ако се не варам, баш је Винстон Черчил (Winston Churchill) рекао, да у таквим временима остаје само једно, а то је испунити дужност. Ако се више не зна шта може донети успех, зна се шта дужност налаже. Генерал Михаиловић није постигао успех али је своју дужност испунио.
Генерала Михаиловића, уосталоме, не треба судити само по његовим делима. Треба узети у обзир и његову личност, која је била у извесном смислу већа од његових дела. Колико је то тачно, види се већ по томе, што он није ушао само у историју него и у народно предање. Има доста њих који су ушли у историју и добили у њој угледно место, али који нису оставили трага у народном предању. У историји Србије XIX века било је знаменитих државника и војвода о којима су се историчари много бавили, али о којима у народу нема ни приче ни песама. Генерал Михаиловић, напротив живи у народном сећању, живи онако као што живе народни јунаци из народних песама. Он је ушао у ред оних легендарних личности које имају поколењима да служе за пример. Те су личности једна врста народне савести. Познији нараштаји морају да пазе да се покажу достојни тако великих предака. Владика Данило у Горском вијенцу оним Црногорцима који су скренули с права пута:
Су чим ће те изаћи пред Милоша
И пред друге српске витезеове
Који живе докле сунце грије?
Све те витезове који су својим примером обележили познијим нараштајима пут дужности, спада генерал Михаиловић.
За живота он је био гоњен, клеветан, мучен, и најзад уморен. Његово тело је разнето на комаде, и он нема гроба. Али они помени који му се чине широм целе емиграције показује да он и даље живи у души српког народа, и да ће ту живети увек, докле српско име буде трајало, јер он је дао свом народу све што смртни човек може дати.
Нека је вечна слава генералу Михаиловићу!