Poruka broj 7 profesora Slobodana Jovanovića iz 1952.
Govor profesora Slobodana Jovanovića na akademiji u spomen generalu Dragoljubu Mihailoviću od 20. jula 1952. Potom je tekst ovog govora objavljen u časopisu „Poruka“ Jugoslovenske narodne odbrane, u broj 7, strana 12 -13, u Londonu, 14. septembra 1952. godine.
Glavno delo generala Mihailovića po kome on ulazi u istoriju Drugog svetskog rata, jeste njegova gerilska vojna protivu nemačke vojne sile u našoj zemlji. U Drugom svetskom ratu gerile se javljaju u svim zauzetim zemljama. Gerila generala Mihailovića je bila najranija. Gerila, kao što se u Drugom ratu pokazalo, može mnogo, ali ne može sve. Ona ne može da tuče glavnu neprijateljsku snagu, ona sama sobom ne može da oslobodi zemlju. Ali, kao pomoćno sredstvo redovne vojske, ona može da učini mnogo. S čisto vojnog gledišta, gerila generala Mihailovića najviše je vredela onda kada se bila vezala za savezničke operacije u Severnoj Africi. U toj prilici, Mihailović je, po priznanju samih savezničkih komandanata, učinio njima vrlo velike usluge. Mihailović je tačno znao šta gerila može, a šta ne može. Svoju glavnu akciju on je pripremao za onaj trenutak kada počne iskrcavanje savezničkih trupa na Balkansko Poluostrvo. Dotle bilo je dovoljno što je njegova gerila bila uspela vezati izvestan broj neprijateljskih divizija. Ovaj njegov plan bio je poremećen pojavom komunističke gerile. Kao što se zna, Komunisti se nisu stavili u pokret čim su Nemci prodrli u našu zemlju, oni su to učinili to tek nekoliko nedelja docnije, onda kada su Nemci zaratili sa Rusijom. Dokle je Mihailović imao jedan prvenstveno vojni plan, Komunisti su imali jedan prvenstveno, politički, ili, tačnije rečeno, partiski plan. Oni su se spremali da, posle sloma Nemačke, dograbe vlast u Jugoslaviji. Jedina organizovana vojna snaga koja bi im se mogla odupreti bio je general Mihailović. Zato su Komunisti prešli da ga, ako mogućno, još pre nemačkog sloma unište. Oni su izazvali pravi građanski rat između Mihailovićeve i svoje gerile. Ko god za vreme neprijateljske okupacije izaziva građanski rat, taj ustvari služi neprijatelju. To je što treba imati na umu, kada je reč o komunističkim samohvalama da su svi drugi osim Komunista sarađivali s neprijateljem.
U građanskom ratu pobedili su Komunisti. Oni su pobedili zahvaljujući vojnoj pomoći Sovjetske Unije i političkim pogreškama Saveznika. Da toga nije bilo, general Mihailović ne bi doživeo katastrofu. U današnje doba svetskih ratova sve je tako vezano jedno s drugim, da ničiji uspeh više ne zavisi samo od njegovih ličnih napora. Šta će biti s nama često zavisi od događaja u sasvim drugom delu sveta, a Mihailovićeva sudbina bila je zapečaćena već u Teheranu, kada je propao plan o iskrcavanju Britanaca i Amerikanaca na Balkansko Poluostrvo. Šta čovek da radi u tako neizvesnim vremenima, kada nije mogućno izračunavati uslove uspeha? Ako se ne varam, baš je Vinston Čerčil (Winston Churchill) rekao, da u takvim vremenima ostaje samo jedno, a to je ispuniti dužnost. Ako se više ne zna šta može doneti uspeh, zna se šta dužnost nalaže. General Mihailović nije postigao uspeh ali je svoju dužnost ispunio.
Generala Mihailovića, uostalome, ne treba suditi samo po njegovim delima. Treba uzeti u obzir i njegovu ličnost, koja je bila u izvesnom smislu veća od njegovih dela. Koliko je to tačno, vidi se već po tome, što on nije ušao samo u istoriju nego i u narodno predanje. Ima dosta njih koji su ušli u istoriju i dobili u njoj ugledno mesto, ali koji nisu ostavili traga u narodnom predanju. U istoriji Srbije XIX veka bilo je znamenitih državnika i vojvoda o kojima su se istoričari mnogo bavili, ali o kojima u narodu nema ni priče ni pesama. General Mihailović, naprotiv živi u narodnom sećanju, živi onako kao što žive narodni junaci iz narodnih pesama. On je ušao u red onih legendarnih ličnosti koje imaju pokolenjima da služe za primer. Te su ličnosti jedna vrsta narodne savesti. Pozniji naraštaji moraju da paze da se pokažu dostojni tako velikih predaka. Vladika Danilo u Gorskom vijencu onim Crnogorcima koji su skrenuli s prava puta:
Su čim će te izaći pred Miloša
I pred druge srpske vitezeove
Koji žive dokle sunce grije?
Sve te vitezove koji su svojim primerom obeležili poznijim naraštajima put dužnosti, spada general Mihailović.
Za života on je bio gonjen, klevetan, mučen, i najzad umoren. Njegovo telo je razneto na komade, i on nema groba. Ali oni pomeni koji mu se čine širom cele emigracije pokazuje da on i dalje živi u duši srpkog naroda, i da će tu živeti uvek, dokle srpsko ime bude trajalo, jer on je dao svom narodu sve što smrtni čovek može dati.
Neka je večna slava generalu Mihailoviću!