Поп Ћира и поп Спира/22
У њој ће се читаоцима показати сасвим супротна слика оној из прошле главе, то јест што се тиче попова, Поп-Спире и поп-Ћире јер се на овом последњем (то јест поп-Ћири) збиле оне речи од пословице која вели: »Ја босиљак сијем, мени пелен ниче«.
Попови су остали још пола дана у Темишвару да накупују неких ствари. Имали су од кућа својих поруџбина, као што је то већ сваком познато да се фамилијаран човек не може ни на пола часа изван вароши на пут кренути, а да га женска чељад као камилу не натовари каквим поруџбинама које ни Стратимировићева глава не може да попамти, толико их је много. А утолико је пре био то сада случај кад се ишло чак у Темишвар, у ком би оне са села могле читаво пола дана да зазјавају само пред једним излогом дућанским. Поп Ћира је имао сијасет поруџбина, поп Спира, истина, ниједне (јер ником није било до тога, не знајући »исход ствари«), али се њему самом сад отворила воља да накупује и изненади своје укућане. Радостан што је тако јефтино прошао, мислио је у себи да ће за те новце (за које је држао да су већ готови да оду ђаволу у торбу), бити најбоље да сада купи што корисно у кућу. Поп Ћира је куповао да умилостиви, а поп Спира да обрадује код куће.
Шта ти све нису накуповали! И поркета, и фланела за зиму, и ботуше за обе попадије. Поп Ћира је купио још и рајспулфера за лице, и ону справу за бреновање косе, и неке комендије за прављење локни, и неке нове хорнодле (назване по некој швапској принцези, удавачи тадашњој), и гумаластику за чишћење, и справу за закопчавање рукавица, и неке силне конце и вунице од неких десет разних нумери, које све није могао ни да запамти, него је све то забележио још тамо код куће на једно пола табака хартије. Па кад је ушао у дућан, извадио је из шпага и то пола табака, и размотао и метнуо преда се, сео на столицу, а наочари обрисао и натакао на нос, па из пола табака диктовао једном малом лепо очешљаном Чивучету, и са плајвазом једну по једну поруџбину превлачио на хартији, докле није све тачно по инвентару набавио. — Поп Спира је купио и велики калуп сапуна, нож за транжирање шунке, и још многе кујни потребне ствари, које су биле тако потребне, а по селима још мало или никако прзнате.
А сетио се и својих избавитêљâ, Аркадије и поп-Олује. Аркадији је купио високе ботуше, у којима ће служити у цркви, шал од три сребра и лепу стиву лулу са дугим камишем од тринаест сребра, за спомен. Такву исту лулу купио је и поп-Олуји, домаћину.
— Боже мој, што ти је човек; не зна шта носи дан, а шта ноћ! — мислио је кад је куповао. — Ди сам се ја и могао надати да ће ми бити до тога да то купујем и Сиду иберашујем!
А обојица су купили кафе и шећера и подоста земичака и кифли. Накратко, искуповали су толико ствари да већ скоро нису имали ни где да помећу све то у кола. И кад су се у петак зором кренули и поседали у кола, седела су оба попа на стражњем седишту свом, као — опростите ми за тај израз јер је реч о поповима — седела су тако удобно као ђаво на џомби, што се каже. А томе је помало био крив и сам Пера Тоцилов, који као да се заклео да упропасти све попове који му шака падну. Он се у два маха славно користио гостопримством у кући ченејскога попа. Добро се угостио и он и коњи му, а сем тога, тако је савесно набио оба »сица«, и предњи и стражњи, домаћиновим сеном, тако савесно да ће се коњи још бар недељу дана частити ченејским сеном.
Кола су пошла, и путем од Темишвара до Ченеја попови су се разговарали у колима. Разговор није им текао онако од срца, искрено, као некад, што је, наравно, и врло појмљиво; али тек, тек су се разговарали, па чак и сложили у једној ствари.
— А кол’ко сте платили ви за кола? — запита поп Спира.
— Десет сребра! — вели поп Ћира.
— Шта, врага?! Па и ја толико... Ал’ ваљда зато што сте ви први и погодили? — вели поп Спира.
— Е, то је баш тај ђаво што и ја једнако мислим још од моје куће. Са мном се погађ’о к’о да ће само мене возити. Ја му кажем: скупо је, Петре, може л’ јефтиније? — »Узмите кога, па ћу јефтиније да возим.« — Па нађи кога, кажем му ја. — »Не могу, — вели он. — Нађ’те ви, па ћу вас возити за шест сребра«, — приповеда поп Ћира.
— Ао, обешењак један; ама исто се тако и са мном разговар’о! Исто тако! — тужи се и поп Спира. — Каже: Нађ’те ви још једног, па ћу вас возити за четир сребра«... Кад оно и од једног и од другог уз’о свих десет сребра. Погађ’’ се са мном к’о да сам му ја први дош’о. Обешењак паор!
— Сви су они таки, враг им баби!... Ја све мислим: онај лопов, онај архилопов Нића боктер, он га је мор’о свему томе научити. К’о мисли, у завади су, неће чути један од другог.
— Е, по то би’ и ја кочијашио — вели поп Спира. — А паор паора држи.
Кад стигоше у Ченеј, свратише на једно пола сата на одмор код поп-Олује.
— Но, па како је било, како си прош’о? — запита радознали домаћин кад се нађе насамо с поп-Спиром.
— Чрезвичајно добро — вели весело поп Спира. — И фала ти, велика ти фала још једаред. Испало је преко сваког, ама кажем ти преко сваког очекивања, добро. Екселенција нас је натерала да се лепо измиримо, и да све обиде, учињене од једнога другоме, заборавимо. Та чак смо се и руковали и пољубили пред њим...
— Пољубили!... Та иди, молим те! Та шта говориш!?... И пољубили...
— Да шта ти мислиш!? Пољубили, дабоме. Ал’ наравно... ишло је к’о кроз поњаву ил’ натегачу, што се каже.
— А та да, већ, наравно... могу себи представити...
— Ја, наравно, дâбоме, што се мене тиче, што оно кажу: »како сам се надала, добро сам се још и удала«; мени и није било баш тако тешко. Ћутим, па у себи велим: фала богу кад је само до тога дошло!... Е, ал’ њему, њему...
— Верујем, верујем. Нег’ молим те да ми све исприповедаш...
— Ал’ кажем ти, сто си ми пута пао на памет, а да ти докажем да сам те се са захвалношћу сећао — рече поп Спира, и извади из бунде, и донесе му једну лепу скупоцену стиву лулу, и предаде му је — ево, то нек ти је знак моје искрене благодарности.
— А, врло, врло лепа — вели задовољно поп Олуја и разгледа је — а шта је коштала?
— Шта је, да је, — тек то није ништа према оној твојој услузи мени учињеној. У здрављу је испушавао. ’Ајд’, одма’ запали једну, а ја ћу да ти исприповедим укратко.
Поп Олуја запали лулу, а поп Спира му исприповеди све. »И тако ти господин епископ заврши своје слово, пребацујући поп-Ћири да није лепо да се он дрзне да вара своје претпостављене; али му, вели, прашта«, — заврши поп Спира причање. Таман је завршио, а уђе поп Ћира, и затече их у смеху. Смејали су се обојица тако слатко као што то само здрави и дебели попови могу.
— Е, чесњејши — ослови га поп Олуја, показујући му нову лулу — ви ми и не честитате! Морам сам да вам се похвалим. Гле’те само шта ми је дон’о мој Спира на презент.
— А а, врло лепо, врло лепо! — вели поп Ћира, смејући се усиљено, а у себи је извесно помислио: »Није то теби поп Спира забадава презентирао; има ту и твога масла, Каијафо један!«
— Е, дакле, ’ај ’те, извол’те, извол’те, прихватите са мало — понуди их домаћин кад домаћица унесе кајгану, омиљено путничко јело. — Извол’ те, чесњејши, дед’, Спиро!
Путници поседаше. Нуде домаћина. Он се извињава.
— А, фала, фала! Ја, боме, сам не испуштам ову лулу из уста до довече! — рече смејући се.
— Та служите се, чесњејши господин-Ћиро, — нуди га домаћин... — Шта, ваљ’да вам се не допада кајгана? — рече поп Олуја, терајући густе димове надоле преко камиша на нову стиву лулу.
— А, фала, фала! Није то! Него нисам вам баш некако најбоље са стомаком, — вели му поп Ћира, а у себи мисли: »Знам те, знâм, стари курјаче, и зашто си ту лулу запалио, и зашто си ме баш кајганом послужио! Ово је баш оно што кажу: »Кошта га к’о светог Петра кајгана.« Ја сам платио и ту стиву лулу и ту кајгану. Сад тек видим кол’ко су паметни били наши стари кад су рекли: »Чувај се попа«; а ја сам им’о посла с два попа и једним црквењаком!
— Е, дакле, ’оћемо л’при... овај, сопутниче? — вели поп Спира, свршивши сам с кајганом.
— Можемо, можемо! — вели поп Ћира, омотавајући шал око врата. — Е, па сад, драги домаћине, да се растајемо. Фала на дочеку.
— О, на мало, на мало! Камо срећа, па да ме се почешће тако сетите!
— Е, бога ми — додаде поп Ћира — сад ви треба код нас; на вас је сада ред! Па, извол’те на свадбу. Још неколико недеља — а јавићемо вам — па ћу имати родитељско весеље у кући... свадба моје кћери...
— А јавићу ти већ и ја — вели поп Спира; — и код мене се спрема, увелико се спрема.
— Шта? — вели изненађен и обрадован домаћин. — Зар и ти удајеш? А за кога, за кога?
— Ех, за кога! Па за њену прилику, чућеш и видећеш! »Нашла врећа закрпу«, каже се, ха-ха-ха! — смеје се поп Спира. — Ми смо се дуго одупирали и кварили, ал’ девојка га хоће; њега, па њега... Што рекли паори: »Ил’ за њега, ил’ у Тису с брега!« а ми, шта смо знали, него попустили. Па к’о велим: иди, бедо, аратос те било! Кад ’оћете, а ви се узмите! ха-ха-ха! — рече поп Спира, излазећи из кујне. — Дакле, збогом, домаћине, и фала ти баш од срца рече поп Спира излазећи из кујне, па се пољуби с домаћином.
— Фала и теби на лули, а и вама, дражајши господин-Ћиро, на тој почести коју сте указали мом скромном дому.
— Фала и вама, тако рећи, други странопријемни Аврааме! — вели поп Ћира и рукује се с њим, па граби што пре на врата.
— Фала и вама, дражајша домаћице — вели рукујући се с њом поп Спира — ваш гостопријемни дом не може човек никад заборавити. Збогом!
— Та није баш онако к’о што је требало — извињава се домаћица — ал’ ви ћете већ извинити!... Па поздрав’те госпоје и децу; а оне су, боже, ваљда већ велике девојке, ваљда већ на удају, а?
— Та па зар ниси чула да се удају обе! — вели јој домаћин.
— Е, да! Та шта говорите! А, па дабоме! Пролазе године, а женска деца, што кажу, зачас нарасту и нађикају к’о штир. Срећан пут, па поздрав’те све.
— ’Ајд’, Петре, потерај!
Кола пођоше.
Тера Пера Тоцилов по путу који се мало оцедио, лете коњи весело као да гајдаш у колима свира, а Пера весео, па распоређује опет у глави оних зарађених двадесет сребра, шта ће све за њих да купи. Прођоше и чарду и оставише је за собом, и не свратише у њу. А и шта ће у чарди кад је Пера поткрепио добро и себе и своје коње код попа, па му није до чарде. Шта му треба чарда?! Ваљда после оне поповске красне шљивовице да пије сад ову комадару којој и сам бојтар манише! Или ваљда да гледа и слуша оног меланхоличног бојтара који једнако приповеда и једнако се јада, па било кога у чарди ил’ не било! Једнако приповеда о старим временима, о чопорима свиња, о својим младим годинама за којима ће бојтар до гроба уздисати и о »тâлу« (који да му је сад кад има ову памет и ово искуство), прича и понекад погледа сетно крадом на Тинкуцу, своју будућу рођаку, и уздише. Хвали себе, а као мало и издаље куди свога Милоша, и вели да није заслужио такву жену к’о што је она! И то иде све тако, докле га Тинкуца не истера да нахрани свиње које грокћу око врата и опомињу укућане.
Све је то Пера Тоцилов сада прошао и оставио иза себе, па терао све даље, све до села.
Увече стигоше у село. Исплатише Перу Тоцилова поштено по погодби. И један и други му даде погођених десет форинти после дужег тражења по огромним поповским шлајпицима, не што нису нашли и што није било банака, било их је доста, — него што се и један и други тешко растављао с толиком сумом, и што је и један и други размишљао мало; да л’ би добро било да му пребаци ту неискреност порохијанску и пљачку својих сопствених пароха; да му кажу како то није ни најмање лепо, како то иноверци никад не би учинили према свом патеру или пастору. Али као да се предомислише, и платише без иједне дуже напомене. То и охрабри газда Перу Тоцилова, и кад изброја и сложи банке у шлајпик и тури га за сáру од чизме, он им се заблагодари лепо:
— Па фала вама који сте ви једног сиромашка помогли. С овим ми је баш споможено. Па кад вам гођ устреба, а ви извол’те... а ја сам ту, а моје терање и, што кажу, један мој карактер, видели сте!
Мануше оба попа руком, и ништа му не одговорише.