Pop Ćira i pop Spira/22
U njoj će se čitaocima pokazati sasvim suprotna slika onoj iz prošle glave, to jest što se tiče popova, Pop-Spire i pop-Ćire jer se na ovom poslednjem (to jest pop-Ćiri) zbile one reči od poslovice koja veli: »Ja bosiljak sijem, meni pelen niče«.
Popovi su ostali još pola dana u Temišvaru da nakupuju nekih stvari. Imali su od kuća svojih porudžbina, kao što je to već svakom poznato da se familijaran čovek ne može ni na pola časa izvan varoši na put krenuti, a da ga ženska čeljad kao kamilu ne natovari kakvim porudžbinama koje ni Stratimirovićeva glava ne može da popamti, toliko ih je mnogo. A utoliko je pre bio to sada slučaj kad se išlo čak u Temišvar, u kom bi one sa sela mogle čitavo pola dana da zazjavaju samo pred jednim izlogom dućanskim. Pop Ćira je imao sijaset porudžbina, pop Spira, istina, nijedne (jer nikom nije bilo do toga, ne znajući »ishod stvari«), ali se njemu samom sad otvorila volja da nakupuje i iznenadi svoje ukućane. Radostan što je tako jeftino prošao, mislio je u sebi da će za te novce (za koje je držao da su već gotovi da odu đavolu u torbu), biti najbolje da sada kupi što korisno u kuću. Pop Ćira je kupovao da umilostivi, a pop Spira da obraduje kod kuće.
Šta ti sve nisu nakupovali! I porketa, i flanela za zimu, i botuše za obe popadije. Pop Ćira je kupio još i rajspulfera za lice, i onu spravu za brenovanje kose, i neke komendije za pravljenje lokni, i neke nove hornodle (nazvane po nekoj švapskoj princezi, udavači tadašnjoj), i gumalastiku za čišćenje, i spravu za zakopčavanje rukavica, i neke silne konce i vunice od nekih deset raznih numeri, koje sve nije mogao ni da zapamti, nego je sve to zabeležio još tamo kod kuće na jedno pola tabaka hartije. Pa kad je ušao u dućan, izvadio je iz špaga i to pola tabaka, i razmotao i metnuo preda se, seo na stolicu, a naočari obrisao i natakao na nos, pa iz pola tabaka diktovao jednom malom lepo očešljanom Čivučetu, i sa plajvazom jednu po jednu porudžbinu prevlačio na hartiji, dokle nije sve tačno po inventaru nabavio. — Pop Spira je kupio i veliki kalup sapuna, nož za tranžiranje šunke, i još mnoge kujni potrebne stvari, koje su bile tako potrebne, a po selima još malo ili nikako prznate.
A setio se i svojih izbavitêljâ, Arkadije i pop-Oluje. Arkadiji je kupio visoke botuše, u kojima će služiti u crkvi, šal od tri srebra i lepu stivu lulu sa dugim kamišem od trinaest srebra, za spomen. Takvu istu lulu kupio je i pop-Oluji, domaćinu.
— Bože moj, što ti je čovek; ne zna šta nosi dan, a šta noć! — mislio je kad je kupovao. — Di sam se ja i mogao nadati da će mi biti do toga da to kupujem i Sidu iberašujem!
A obojica su kupili kafe i šećera i podosta zemičaka i kifli. Nakratko, iskupovali su toliko stvari da već skoro nisu imali ni gde da pomeću sve to u kola. I kad su se u petak zorom krenuli i posedali u kola, sedela su oba popa na stražnjem sedištu svom, kao — oprostite mi za taj izraz jer je reč o popovima — sedela su tako udobno kao đavo na džombi, što se kaže. A tome je pomalo bio kriv i sam Pera Tocilov, koji kao da se zakleo da upropasti sve popove koji mu šaka padnu. On se u dva maha slavno koristio gostoprimstvom u kući čenejskoga popa. Dobro se ugostio i on i konji mu, a sem toga, tako je savesno nabio oba »sica«, i prednji i stražnji, domaćinovim senom, tako savesno da će se konji još bar nedelju dana častiti čenejskim senom.
Kola su pošla, i putem od Temišvara do Čeneja popovi su se razgovarali u kolima. Razgovor nije im tekao onako od srca, iskreno, kao nekad, što je, naravno, i vrlo pojmljivo; ali tek, tek su se razgovarali, pa čak i složili u jednoj stvari.
— A kol’ko ste platili vi za kola? — zapita pop Spira.
— Deset srebra! — veli pop Ćira.
— Šta, vraga?! Pa i ja toliko... Al’ valjda zato što ste vi prvi i pogodili? — veli pop Spira.
— E, to je baš taj đavo što i ja jednako mislim još od moje kuće. Sa mnom se pogađ’o k’o da će samo mene voziti. Ja mu kažem: skupo je, Petre, može l’ jeftinije? — »Uzmite koga, pa ću jeftinije da vozim.« — Pa nađi koga, kažem mu ja. — »Ne mogu, — veli on. — Nađ’te vi, pa ću vas voziti za šest srebra«, — pripoveda pop Ćira.
— Ao, obešenjak jedan; ama isto se tako i sa mnom razgovar’o! Isto tako! — tuži se i pop Spira. — Kaže: Nađ’te vi još jednog, pa ću vas voziti za četir srebra«... Kad ono i od jednog i od drugog uz’o svih deset srebra. Pogađ’’ se sa mnom k’o da sam mu ja prvi doš’o. Obešenjak paor!
— Svi su oni taki, vrag im babi!... Ja sve mislim: onaj lopov, onaj arhilopov Nića bokter, on ga je mor’o svemu tome naučiti. K’o misli, u zavadi su, neće čuti jedan od drugog.
— E, po to bi’ i ja kočijašio — veli pop Spira. — A paor paora drži.
Kad stigoše u Čenej, svratiše na jedno pola sata na odmor kod pop-Oluje.
— No, pa kako je bilo, kako si proš’o? — zapita radoznali domaćin kad se nađe nasamo s pop-Spirom.
— Črezvičajno dobro — veli veselo pop Spira. — I fala ti, velika ti fala još jedared. Ispalo je preko svakog, ama kažem ti preko svakog očekivanja, dobro. Ekselencija nas je naterala da se lepo izmirimo, i da sve obide, učinjene od jednoga drugome, zaboravimo. Ta čak smo se i rukovali i poljubili pred njim...
— Poljubili!... Ta idi, molim te! Ta šta govoriš!?... I poljubili...
— Da šta ti misliš!? Poljubili, dabome. Al’ naravno... išlo je k’o kroz ponjavu il’ nategaču, što se kaže.
— A ta da, već, naravno... mogu sebi predstaviti...
— Ja, naravno, dâbome, što se mene tiče, što ono kažu: »kako sam se nadala, dobro sam se još i udala«; meni i nije bilo baš tako teško. Ćutim, pa u sebi velim: fala bogu kad je samo do toga došlo!... E, al’ njemu, njemu...
— Verujem, verujem. Neg’ molim te da mi sve ispripovedaš...
— Al’ kažem ti, sto si mi puta pao na pamet, a da ti dokažem da sam te se sa zahvalnošću sećao — reče pop Spira, i izvadi iz bunde, i donese mu jednu lepu skupocenu stivu lulu, i predade mu je — evo, to nek ti je znak moje iskrene blagodarnosti.
— A, vrlo, vrlo lepa — veli zadovoljno pop Oluja i razgleda je — a šta je koštala?
— Šta je, da je, — tek to nije ništa prema onoj tvojoj usluzi meni učinjenoj. U zdravlju je ispušavao. ’Ajd’, odma’ zapali jednu, a ja ću da ti ispripovedim ukratko.
Pop Oluja zapali lulu, a pop Spira mu ispripovedi sve. »I tako ti gospodin episkop završi svoje slovo, prebacujući pop-Ćiri da nije lepo da se on drzne da vara svoje pretpostavljene; ali mu, veli, prašta«, — završi pop Spira pričanje. Taman je završio, a uđe pop Ćira, i zateče ih u smehu. Smejali su se obojica tako slatko kao što to samo zdravi i debeli popovi mogu.
— E, česnjejši — oslovi ga pop Oluja, pokazujući mu novu lulu — vi mi i ne čestitate! Moram sam da vam se pohvalim. Gle’te samo šta mi je don’o moj Spira na prezent.
— A a, vrlo lepo, vrlo lepo! — veli pop Ćira, smejući se usiljeno, a u sebi je izvesno pomislio: »Nije to tebi pop Spira zabadava prezentirao; ima tu i tvoga masla, Kaijafo jedan!«
— E, dakle, ’aj ’te, izvol’te, izvol’te, prihvatite sa malo — ponudi ih domaćin kad domaćica unese kajganu, omiljeno putničko jelo. — Izvol’ te, česnjejši, ded’, Spiro!
Putnici posedaše. Nude domaćina. On se izvinjava.
— A, fala, fala! Ja, bome, sam ne ispuštam ovu lulu iz usta do doveče! — reče smejući se.
— Ta služite se, česnjejši gospodin-Ćiro, — nudi ga domaćin... — Šta, valj’da vam se ne dopada kajgana? — reče pop Oluja, terajući guste dimove nadole preko kamiša na novu stivu lulu.
— A, fala, fala! Nije to! Nego nisam vam baš nekako najbolje sa stomakom, — veli mu pop Ćira, a u sebi misli: »Znam te, znâm, stari kurjače, i zašto si tu lulu zapalio, i zašto si me baš kajganom poslužio! Ovo je baš ono što kažu: »Košta ga k’o svetog Petra kajgana.« Ja sam platio i tu stivu lulu i tu kajganu. Sad tek vidim kol’ko su pametni bili naši stari kad su rekli: »Čuvaj se popa«; a ja sam im’o posla s dva popa i jednim crkvenjakom!
— E, dakle, ’oćemo l’pri... ovaj, soputniče? — veli pop Spira, svršivši sam s kajganom.
— Možemo, možemo! — veli pop Ćira, omotavajući šal oko vrata. — E, pa sad, dragi domaćine, da se rastajemo. Fala na dočeku.
— O, na malo, na malo! Kamo sreća, pa da me se počešće tako setite!
— E, boga mi — dodade pop Ćira — sad vi treba kod nas; na vas je sada red! Pa, izvol’te na svadbu. Još nekoliko nedelja — a javićemo vam — pa ću imati roditeljsko veselje u kući... svadba moje kćeri...
— A javiću ti već i ja — veli pop Spira; — i kod mene se sprema, uveliko se sprema.
— Šta? — veli iznenađen i obradovan domaćin. — Zar i ti udaješ? A za koga, za koga?
— Eh, za koga! Pa za njenu priliku, čućeš i videćeš! »Našla vreća zakrpu«, kaže se, ha-ha-ha! — smeje se pop Spira. — Mi smo se dugo odupirali i kvarili, al’ devojka ga hoće; njega, pa njega... Što rekli paori: »Il’ za njega, il’ u Tisu s brega!« a mi, šta smo znali, nego popustili. Pa k’o velim: idi, bedo, aratos te bilo! Kad ’oćete, a vi se uzmite! ha-ha-ha! — reče pop Spira, izlazeći iz kujne. — Dakle, zbogom, domaćine, i fala ti baš od srca reče pop Spira izlazeći iz kujne, pa se poljubi s domaćinom.
— Fala i tebi na luli, a i vama, dražajši gospodin-Ćiro, na toj počesti koju ste ukazali mom skromnom domu.
— Fala i vama, tako reći, drugi stranoprijemni Avraame! — veli pop Ćira i rukuje se s njim, pa grabi što pre na vrata.
— Fala i vama, dražajša domaćice — veli rukujući se s njom pop Spira — vaš gostoprijemni dom ne može čovek nikad zaboraviti. Zbogom!
— Ta nije baš onako k’o što je trebalo — izvinjava se domaćica — al’ vi ćete već izviniti!... Pa pozdrav’te gospoje i decu; a one su, bože, valjda već velike devojke, valjda već na udaju, a?
— Ta pa zar nisi čula da se udaju obe! — veli joj domaćin.
— E, da! Ta šta govorite! A, pa dabome! Prolaze godine, a ženska deca, što kažu, začas narastu i nađikaju k’o štir. Srećan put, pa pozdrav’te sve.
— ’Ajd’, Petre, poteraj!
Kola pođoše.
Tera Pera Tocilov po putu koji se malo ocedio, lete konji veselo kao da gajdaš u kolima svira, a Pera veseo, pa raspoređuje opet u glavi onih zarađenih dvadeset srebra, šta će sve za njih da kupi. Prođoše i čardu i ostaviše je za sobom, i ne svratiše u nju. A i šta će u čardi kad je Pera potkrepio dobro i sebe i svoje konje kod popa, pa mu nije do čarde. Šta mu treba čarda?! Valjda posle one popovske krasne šljivovice da pije sad ovu komadaru kojoj i sam bojtar maniše! Ili valjda da gleda i sluša onog melanholičnog bojtara koji jednako pripoveda i jednako se jada, pa bilo koga u čardi il’ ne bilo! Jednako pripoveda o starim vremenima, o čoporima svinja, o svojim mladim godinama za kojima će bojtar do groba uzdisati i o »tâlu« (koji da mu je sad kad ima ovu pamet i ovo iskustvo), priča i ponekad pogleda setno kradom na Tinkucu, svoju buduću rođaku, i uzdiše. Hvali sebe, a kao malo i izdalje kudi svoga Miloša, i veli da nije zaslužio takvu ženu k’o što je ona! I to ide sve tako, dokle ga Tinkuca ne istera da nahrani svinje koje grokću oko vrata i opominju ukućane.
Sve je to Pera Tocilov sada prošao i ostavio iza sebe, pa terao sve dalje, sve do sela.
Uveče stigoše u selo. Isplatiše Peru Tocilova pošteno po pogodbi. I jedan i drugi mu dade pogođenih deset forinti posle dužeg traženja po ogromnim popovskim šlajpicima, ne što nisu našli i što nije bilo banaka, bilo ih je dosta, — nego što se i jedan i drugi teško rastavljao s tolikom sumom, i što je i jedan i drugi razmišljao malo; da l’ bi dobro bilo da mu prebaci tu neiskrenost porohijansku i pljačku svojih sopstvenih paroha; da mu kažu kako to nije ni najmanje lepo, kako to inoverci nikad ne bi učinili prema svom pateru ili pastoru. Ali kao da se predomisliše, i platiše bez ijedne duže napomene. To i ohrabri gazda Peru Tocilova, i kad izbroja i složi banke u šlajpik i turi ga za sáru od čizme, on im se zablagodari lepo:
— Pa fala vama koji ste vi jednog siromaška pomogli. S ovim mi je baš spomoženo. Pa kad vam gođ ustreba, a vi izvol’te... a ja sam tu, a moje teranje i, što kažu, jedan moj karakter, videli ste!
Manuše oba popa rukom, i ništa mu ne odgovoriše.