Поп Ћира и поп Спира/2
Глава друга
У којој већ отпочиње помало сама прича, мада се може узети и да је она продужење главе прве.
А како су живеле попадије, тако су лепо живели и попови међу собом. Мало које вече да не прође а да не оде поп Спира поп-Ћири, или овај ономе. Некако и једнима и другима изгледа да им је пропао цео дан ако се бар увече не виде и не обиђу. Па тако је то било и лети и зими.
Ето баш у петак, кад и отпочиње управо ова наша приповетка, чим се спустило вече и вечерали, диг’о се поп Спира и прегрнуо попадијину зимску велику мараму, којом се обично служила цела кућа а у последње време већ почели њоме покривати и тесто за киселу штрудлу и крофне, — па се кренуо поп-Ћири прекопута, мало повише »у шрех«, а за њим попадија и кћи Јуца. »’Ајде, вели, да мало поседимо; рано је још за легање!«
— О, о, о! — зачу се из поп-Ћирине куће, кад ступише у собу. — Каква срећа, каква срећа! — вели поп Ћира, па се диже од стола, брише браду од јела и иде у сретање. — Баш добро те се сетисте и наканисте, а ми, бога ми, скоро задремали.
— Бештија једна — мисли у себи госпоја Перса, — мора она свуд свој нос да забоде! Ништа друго него је дошла само зато да види шта вечерамо. А баш је и потрефила! — кида се госпођа Перса, а смешка се и вели: — Ех, ех, ама к’о да сам поручила, е баш добро!
— А ми чекали и чекали — вели поп Спира, — нећете ли се ви кренути овако к нама. Па кад вас нема код нас, ето нас код вас; па сад било вам право не било!
— Ију, господин-Спиро, шта вам то сада пада на памет! А ја баш сад мало час с мојим попом разговарам, па кажем баш: »Ју, боже, ала да се ’оће нешто, на нашу срећу, сетити па да нам дођу мало. Чисто ми глува и пуста кућа без њих!« Па седите! Извол’те раскомите се као код своје куће. Јуцо душо, седи ту до Меланије; знам да имате шта да се разговарате.
И поседаше сви.
Попови пијуцкају помало и играју неку стару игру фирциг, а попадије узму плетива па штрикају или подштрикавају плаве чарапе, од чијих се сара после врло често праве врло згодне и добро познате дуванкесе које чак и у Србију донесе понеки тестераш. А омладина, фрајла Јула и фрајла Меланија, само се цмачу и смеше једна на другу. Шта се разговарају, то ће сам бог знати, шапћу па се зацене од смеја, наслоне се једна на другу, па се њихају и смеју тако, док их мамице не опомену да то није лепо! А кад настане ћеретање међу девојкама, оговарање међу мамама и пијуцкање међу татама — прође поноћ за тили час. Тек чујеш неко шуштање, кашљање, неке ропце, а затим као неко избијање. То дуварски сахат избија. Броје сви, а попа Спира гласно: седамнаест.
— Охо! — чуди се поп Спира. — Кол’ко то изби?
— Седамнаест, али то је управо дванаест... Морате увек пет опциговати, — вели поп Ћира, — па онда је таман тачно толико сати.
— Па пре сте опцигивали четир?
— Тхе, пре онако, а од неког времена овако. Сад овако поч’о, па шта му знате? — вели поп Ћира.
— А што га не дате да се оправи? — вели поп Спира. — Рек’о би да је добар сат... мог’о би још да послужи.
— Та, ман’те га дођавола, — вели госпоја Перса зевајући и заклањајући уста, — а шта већ нисмо пробали, и куд га нисмо шиљали, па ништа.
— Непоправим је! — вели поп Ћира.
— Не да се поправити, он тера своје: »Тера Јела што је започела«, — вели госпођа Перса. — Дође ми понекад да га шчепам па да га треснем на сокак!
Него и јесте чудан био тај дуварски сахат. Права антика, што наши кажу. Био је мало мањи од иконе св. Ђурђа (крсно име поп-Ћирино) са облигатним ружама између цифара, које су арапске биле а записане на давно пожутелој табли. И пошто би већ поодавно настала потпуна тишина и пауза у друштву, да се његово тик-такање није чуло, — то мислим да неће бити на одмет и њега, као једно, бар за вечерас, тако рећи, дејствујуће лице описати и с читаоцима упознати га. Сахат је давнашњи. Памти га госпоја Перса још дететом док је била, кад је донет; од оно доба па до данас нису се више растављали. А у ову кућу она га је донела као део мираза своме попи. Онда је још добар био и тачно радио, а данас не можеш ни да га познаш, ни онај ни дај боже. Сад је оматорио па се прозлио, и полудио; па се или усићи и на крај срца је, па заћути као каква пакосна свекрва; или се рашћерета па лупа све којешта. Дође му тако па се усићи, не знаш ни зашто и ни крошто, па неће да избија по неколико дана; заћути као да се са свима у кући посвађао. А после опет заокупи једног дана избијати, па не зна шта је доста; стане га лупа к’о мајстора у ковачници, лупа к’о на ларму, као да све село гори.
— Шта је, стари? — вели му поп Ћира. — Пост’о си разговоран нешто ноћас, а? Разбио му се ваљда сан, па избија! Не знам само докле ће бити тако добре воље.
— Докле? Докле му опет не дођу лутке! Ту човек не уме да буде доста паметан, — вели попадија. — Једна мука и невоља, а нема му лека!
И доиста, ко га није поправљао и дотеривао, па ништа! Оправљао га и Лала пудар, који је то научио као солдат у Талијанској, и Нова ковач, који је знао и ту мајсторију, јер је имао лакшу руку, и један вандрокаш сајџија кога су били притворили због крађе приликом просјачења, па га поп Ћира спасао од батина, а он му онда из благодарности оправио сахат; а носили га чак и у Темишвар неколико пута паори кад иду на житну пијацу; а и код куће су га сви дотеривали, — па ипак ништа! Ено и сад виси на њему сијасет неких ствари, само да ради к’о и други сретни сатови. Све то обешено уз једно и уз друго ђуле. Шта ти ту нема! И нога од неких стари маказа којима су некад секли крила гускама, да не прелећу у комшилук, — и два грдно велика ексера, — и тучак од неког малог авана, — и парче потковице, и пола »штогла«, — и опет му ништа не помаже, он тера своје. Кад му дођу лутке, он заћути; девиза као да му је: »Све ил’ ништа«, па неће да прослови, па да му поред свију оних терета обесиш још и госпоја Персу, како је и сама у очајању толико пута рекла: »Дође ми да се и сама обесим крај штогла, да му буде срце на месту, па да видим ’оће л’ онда ланути, обешењак један!« А кад се одобровољи, а он се најпре зацени као да хоће да кашље. Колико је само пута ноћу преварио поп-Ћиру.
— Ви опет, мамо, нисте узели теј од мекиња, па сад ћете кашљати целу ноћ! — ословио би често забринути син Ћира своју маму, а оно мама мирно спава, а то што је поп Ћира чуо, био је сахат који се спрема да избија. Кад избија, а он дигне толику ларму да сва живина из авлије побегне куд које. »Ено га, опет се дере матори магарац!« вели љутито попа.
Па тако је и вечерас радио. После оних седамнаест искуцао је после четврт часа још седамнаест пута, па је ућутао. И сад се само шеталица чује као тишлер кад рендеише што.
Сви се насмејаше, а затим настаде опет тишина.
— Бога ми, већ дванаест. Е, време је да се иде! — вели поп Спира. — Ајд’мо, диж’те се, да идемо.
— Ју, зар већ! — зауставља их госпоја Перса.
— Па ви’те да нас ваш сат опомиње. Седамнаест сати; ако то није доцкан, онда никад неће ни бити.
— Та ман’те га дођавола! — вели госпоја Перса.
— Морам, слатка, — вели јој госпоја Сида. — Сутра морамо раније устати, да испирамо и разастиремо; накупило се не знаш куд пре... а морала сам данас да прекинем через петка.
— Онда нисте требали ни долазити! — пребацује јој госпоја Перса.
— Знам, слатка, — брани се госпоја Сида, — ал’ кад човек дође код вас, а ви онда не знате шта је доста; ви онда формално заробите човека! Ај’те, децо, доста је било ћеретања, оставите што и за сутра, — рече и прекиде разговор девојкама, а ове баш шапутале о Шаци хирургу како обешењачки погледа и чешља косу, »а сокак све мирише од фине цигаре и миришљава сапуна кад прође«, вели фрајла Меланија.
— Збогом, збогом! — вели једна другој. — Лаку ноћ! Пријатно спавање!
— Ама канда ћемо ноћас имати мало кишице; видите ли како нам се спрема од Бачке? Зацрнили облаци! — вели поп Спира.
— Таман за кукуруз к’о поручено, — вели госпоја Перса, зевајући и дижући свећу. — Паз’те, господин-Спиро, да се не саплетете на грабље! Гром је спалио и с лењом девојчуром, опет их оставила ту! Док се само окренеш, окрену наопако кућу ови млађи!
— Е, дакле, лаку ноћ! — веле девојке и љубе се као да се неће опет сутра видети.
— Меланија, пријатно спавање! — вели јој Јула. — Немој да сневаш штогод страшно, знаш... што смо разговарали...
— Но, но! Та доста већ једаред, чегртаљке једне, — вели поп Спира. — Па лаку ноћ!
— А баш кад спомену, дете, сневање, — вели госпоја Сида, — што сам вам ја ноћас сневала, још ни сад не могу да дођем к себи од чуда откуд ја то да сневам! ’Ајде-де да је снев’о мој попа, па да ми није ни чудо.
— А шта сте то сневали? — пита је госпоја Перса и изашла већ на сокак.
— Та ман’те ме, знам да ћете ми се смејати. О жено, часни те! Та помислите само! Целу целцату ноћ сам сневала како се куглам, па све са неким слугама и са неким слушкињама. Откуд да се ја куглам, слатка?!
— Куглате?!! — чуди се госпођа Перса, па се стаде смејати и угаси свећу.
— Погледам ујутру сановник (госпоја Сида је увек кришом од попе метала у вече сановник под јастук), а оно и за »куглање« и за »слуге и слушкиње« стоји једно исто, вели: значи да ће те посјетити неко издалека и да ћеш имати гостију. Све, ви те, излази на једно. Па све сад мислим: ко ли ће нам, боже, то доћи, и коме је до гошћења сад у ово доба кад су највећи послови!?
— Охо-хо! — смеје се госпођа Перса. — Шта ми се то дало на смеј. Чисто вас престављам и гледам како, тако дебела, бацате кегле!! О жено, жено!
— Сневање, лудорија! Доћи ће ти сутра Глиша Сермијаш да процуња мало по подруму. Ето ти гостију! — вели јој поп Спира.
— Е, лаку ноћ!
— Лаку ноћ.