Pop Ćira i pop Spira/2
Glava druga
U kojoj već otpočinje pomalo sama priča, mada se može uzeti i da je ona produženje glave prve.
A kako su živele popadije, tako su lepo živeli i popovi među sobom. Malo koje veče da ne prođe a da ne ode pop Spira pop-Ćiri, ili ovaj onome. Nekako i jednima i drugima izgleda da im je propao ceo dan ako se bar uveče ne vide i ne obiđu. Pa tako je to bilo i leti i zimi.
Eto baš u petak, kad i otpočinje upravo ova naša pripovetka, čim se spustilo veče i večerali, dig’o se pop Spira i pregrnuo popadijinu zimsku veliku maramu, kojom se obično služila cela kuća a u poslednje vreme već počeli njome pokrivati i testo za kiselu štrudlu i krofne, — pa se krenuo pop-Ćiri prekoputa, malo poviše »u šreh«, a za njim popadija i kći Juca. »’Ajde, veli, da malo posedimo; rano je još za leganje!«
— O, o, o! — začu se iz pop-Ćirine kuće, kad stupiše u sobu. — Kakva sreća, kakva sreća! — veli pop Ćira, pa se diže od stola, briše bradu od jela i ide u sretanje. — Baš dobro te se setiste i nakaniste, a mi, boga mi, skoro zadremali.
— Beštija jedna — misli u sebi gospoja Persa, — mora ona svud svoj nos da zabode! Ništa drugo nego je došla samo zato da vidi šta večeramo. A baš je i potrefila! — kida se gospođa Persa, a smeška se i veli: — Eh, eh, ama k’o da sam poručila, e baš dobro!
— A mi čekali i čekali — veli pop Spira, — nećete li se vi krenuti ovako k nama. Pa kad vas nema kod nas, eto nas kod vas; pa sad bilo vam pravo ne bilo!
— Iju, gospodin-Spiro, šta vam to sada pada na pamet! A ja baš sad malo čas s mojim popom razgovaram, pa kažem baš: »Ju, bože, ala da se ’oće nešto, na našu sreću, setiti pa da nam dođu malo. Čisto mi gluva i pusta kuća bez njih!« Pa sedite! Izvol’te raskomite se kao kod svoje kuće. Juco dušo, sedi tu do Melanije; znam da imate šta da se razgovarate.
I posedaše svi.
Popovi pijuckaju pomalo i igraju neku staru igru fircig, a popadije uzmu pletiva pa štrikaju ili podštrikavaju plave čarape, od čijih se sara posle vrlo često prave vrlo zgodne i dobro poznate duvankese koje čak i u Srbiju donese poneki testeraš. A omladina, frajla Jula i frajla Melanija, samo se cmaču i smeše jedna na drugu. Šta se razgovaraju, to će sam bog znati, šapću pa se zacene od smeja, naslone se jedna na drugu, pa se njihaju i smeju tako, dok ih mamice ne opomenu da to nije lepo! A kad nastane ćeretanje među devojkama, ogovaranje među mamama i pijuckanje među tatama — prođe ponoć za tili čas. Tek čuješ neko šuštanje, kašljanje, neke ropce, a zatim kao neko izbijanje. To duvarski sahat izbija. Broje svi, a popa Spira glasno: sedamnaest.
— Oho! — čudi se pop Spira. — Kol’ko to izbi?
— Sedamnaest, ali to je upravo dvanaest... Morate uvek pet opcigovati, — veli pop Ćira, — pa onda je taman tačno toliko sati.
— Pa pre ste opcigivali četir?
— The, pre onako, a od nekog vremena ovako. Sad ovako poč’o, pa šta mu znate? — veli pop Ćira.
— A što ga ne date da se opravi? — veli pop Spira. — Rek’o bi da je dobar sat... mog’o bi još da posluži.
— Ta, man’te ga dođavola, — veli gospoja Persa zevajući i zaklanjajući usta, — a šta već nismo probali, i kud ga nismo šiljali, pa ništa.
— Nepopravim je! — veli pop Ćira.
— Ne da se popraviti, on tera svoje: »Tera Jela što je započela«, — veli gospođa Persa. — Dođe mi ponekad da ga ščepam pa da ga tresnem na sokak!
Nego i jeste čudan bio taj duvarski sahat. Prava antika, što naši kažu. Bio je malo manji od ikone sv. Đurđa (krsno ime pop-Ćirino) sa obligatnim ružama između cifara, koje su arapske bile a zapisane na davno požuteloj tabli. I pošto bi već poodavno nastala potpuna tišina i pauza u društvu, da se njegovo tik-takanje nije čulo, — to mislim da neće biti na odmet i njega, kao jedno, bar za večeras, tako reći, dejstvujuće lice opisati i s čitaocima upoznati ga. Sahat je davnašnji. Pamti ga gospoja Persa još detetom dok je bila, kad je donet; od ono doba pa do danas nisu se više rastavljali. A u ovu kuću ona ga je donela kao deo miraza svome popi. Onda je još dobar bio i tačno radio, a danas ne možeš ni da ga poznaš, ni onaj ni daj bože. Sad je omatorio pa se prozlio, i poludio; pa se ili usići i na kraj srca je, pa zaćuti kao kakva pakosna svekrva; ili se rašćereta pa lupa sve koješta. Dođe mu tako pa se usići, ne znaš ni zašto i ni krošto, pa neće da izbija po nekoliko dana; zaćuti kao da se sa svima u kući posvađao. A posle opet zaokupi jednog dana izbijati, pa ne zna šta je dosta; stane ga lupa k’o majstora u kovačnici, lupa k’o na larmu, kao da sve selo gori.
— Šta je, stari? — veli mu pop Ćira. — Post’o si razgovoran nešto noćas, a? Razbio mu se valjda san, pa izbija! Ne znam samo dokle će biti tako dobre volje.
— Dokle? Dokle mu opet ne dođu lutke! Tu čovek ne ume da bude dosta pametan, — veli popadija. — Jedna muka i nevolja, a nema mu leka!
I doista, ko ga nije popravljao i doterivao, pa ništa! Opravljao ga i Lala pudar, koji je to naučio kao soldat u Talijanskoj, i Nova kovač, koji je znao i tu majstoriju, jer je imao lakšu ruku, i jedan vandrokaš sajdžija koga su bili pritvorili zbog krađe prilikom prosjačenja, pa ga pop Ćira spasao od batina, a on mu onda iz blagodarnosti opravio sahat; a nosili ga čak i u Temišvar nekoliko puta paori kad idu na žitnu pijacu; a i kod kuće su ga svi doterivali, — pa ipak ništa! Eno i sad visi na njemu sijaset nekih stvari, samo da radi k’o i drugi sretni satovi. Sve to obešeno uz jedno i uz drugo đule. Šta ti tu nema! I noga od nekih stari makaza kojima su nekad sekli krila guskama, da ne preleću u komšiluk, — i dva grdno velika eksera, — i tučak od nekog malog avana, — i parče potkovice, i pola »štogla«, — i opet mu ništa ne pomaže, on tera svoje. Kad mu dođu lutke, on zaćuti; deviza kao da mu je: »Sve il’ ništa«, pa neće da proslovi, pa da mu pored sviju onih tereta obesiš još i gospoja Persu, kako je i sama u očajanju toliko puta rekla: »Dođe mi da se i sama obesim kraj štogla, da mu bude srce na mestu, pa da vidim ’oće l’ onda lanuti, obešenjak jedan!« A kad se odobrovolji, a on se najpre zaceni kao da hoće da kašlje. Koliko je samo puta noću prevario pop-Ćiru.
— Vi opet, mamo, niste uzeli tej od mekinja, pa sad ćete kašljati celu noć! — oslovio bi često zabrinuti sin Ćira svoju mamu, a ono mama mirno spava, a to što je pop Ćira čuo, bio je sahat koji se sprema da izbija. Kad izbija, a on digne toliku larmu da sva živina iz avlije pobegne kud koje. »Eno ga, opet se dere matori magarac!« veli ljutito popa.
Pa tako je i večeras radio. Posle onih sedamnaest iskucao je posle četvrt časa još sedamnaest puta, pa je ućutao. I sad se samo šetalica čuje kao tišler kad rendeiše što.
Svi se nasmejaše, a zatim nastade opet tišina.
— Boga mi, već dvanaest. E, vreme je da se ide! — veli pop Spira. — Ajd’mo, diž’te se, da idemo.
— Ju, zar već! — zaustavlja ih gospoja Persa.
— Pa vi’te da nas vaš sat opominje. Sedamnaest sati; ako to nije dockan, onda nikad neće ni biti.
— Ta man’te ga dođavola! — veli gospoja Persa.
— Moram, slatka, — veli joj gospoja Sida. — Sutra moramo ranije ustati, da ispiramo i razastiremo; nakupilo se ne znaš kud pre... a morala sam danas da prekinem čerez petka.
— Onda niste trebali ni dolaziti! — prebacuje joj gospoja Persa.
— Znam, slatka, — brani se gospoja Sida, — al’ kad čovek dođe kod vas, a vi onda ne znate šta je dosta; vi onda formalno zarobite čoveka! Aj’te, deco, dosta je bilo ćeretanja, ostavite što i za sutra, — reče i prekide razgovor devojkama, a ove baš šaputale o Šaci hirurgu kako obešenjački pogleda i češlja kosu, »a sokak sve miriše od fine cigare i mirišljava sapuna kad prođe«, veli frajla Melanija.
— Zbogom, zbogom! — veli jedna drugoj. — Laku noć! Prijatno spavanje!
— Ama kanda ćemo noćas imati malo kišice; vidite li kako nam se sprema od Bačke? Zacrnili oblaci! — veli pop Spira.
— Taman za kukuruz k’o poručeno, — veli gospoja Persa, zevajući i dižući sveću. — Paz’te, gospodin-Spiro, da se ne sapletete na grablje! Grom je spalio i s lenjom devojčurom, opet ih ostavila tu! Dok se samo okreneš, okrenu naopako kuću ovi mlađi!
— E, dakle, laku noć! — vele devojke i ljube se kao da se neće opet sutra videti.
— Melanija, prijatno spavanje! — veli joj Jula. — Nemoj da snevaš štogod strašno, znaš... što smo razgovarali...
— No, no! Ta dosta već jedared, čegrtaljke jedne, — veli pop Spira. — Pa laku noć!
— A baš kad spomenu, dete, snevanje, — veli gospoja Sida, — što sam vam ja noćas snevala, još ni sad ne mogu da dođem k sebi od čuda otkud ja to da snevam! ’Ajde-de da je snev’o moj popa, pa da mi nije ni čudo.
— A šta ste to snevali? — pita je gospoja Persa i izašla već na sokak.
— Ta man’te me, znam da ćete mi se smejati. O ženo, časni te! Ta pomislite samo! Celu celcatu noć sam snevala kako se kuglam, pa sve sa nekim slugama i sa nekim sluškinjama. Otkud da se ja kuglam, slatka?!
— Kuglate?!! — čudi se gospođa Persa, pa se stade smejati i ugasi sveću.
— Pogledam ujutru sanovnik (gospoja Sida je uvek krišom od pope metala u veče sanovnik pod jastuk), a ono i za »kuglanje« i za »sluge i sluškinje« stoji jedno isto, veli: znači da će te posjetiti neko izdaleka i da ćeš imati gostiju. Sve, vi te, izlazi na jedno. Pa sve sad mislim: ko li će nam, bože, to doći, i kome je do gošćenja sad u ovo doba kad su najveći poslovi!?
— Oho-ho! — smeje se gospođa Persa. — Šta mi se to dalo na smej. Čisto vas prestavljam i gledam kako, tako debela, bacate kegle!! O ženo, ženo!
— Snevanje, ludorija! Doći će ti sutra Gliša Sermijaš da procunja malo po podrumu. Eto ti gostiju! — veli joj pop Spira.
— E, laku noć!
— Laku noć.