Поп Ћира и поп Спира/14
У којој је сав онај »рест« Габриелиног приповедања који није могао стати у главу тринаесту. У њој ће, дакле, читалац сазнати још неке подробности које се односе на онај крупан догађај, и видеће како сеоска »фама« постаје и расте.
Чим је изашла од гђе натарошевице, упутила се гђа Габриела брзим кораком гђи Соки гркињи. А тако исто и натарошевица похитала је, обукавши се на врат на нос, гђи Гéциници касирки, и гђи апотекарици, да види да ли су ове чуле што од свега овога; па ако су чуле, да сазна још више, а ако нису, да им прва јави.
— ’Оће л’ кéра? — чу се са сокака глас.
— Но, ко је сад опет? — пита гђа Сока, и погледа на авлијска врата.
— Госпоја Соко, ’оће л’ кера? — чу се и по други пут глас, и гђа Сока позна глас Габриелин.
— Неће, неће!... На ланцу је под амбаром. Извол’те слободно! — одговори гђа Сока. — Но, шта ће сад опет та матора торокуша?! (Гђа Габриела није била ни матора ни ружна, него баш напротив; али је гђа Сока била гневна, а онда ни сами мушки не бирају израз, нити су објективни!) Опет ће ме задржати од посла к’о и одономадне, — вели гђа Сока, пред којом стојаше једна гомила старих плеснивих рукавица, које је секла и спремала да покрива флаше од парадајза који је баш тога дана кувала и за зиму спремала.
— Добар дан; кис ти хант! — клања се гђа Габриела. — Пардон, пардон, ако сам вас штагод узнемирила... к’о и увек, и данас сте у послу. Забога, гнедиге, та кад се ви одмарате, то би’ само волела знати...
— О, баш напротив. Ни најмање ме нисте узнемирили. А ја баш мало пре у себи мислим: о, неће л’ бог ког донети!... Како сам сама, баш би ми таман к’о поручена дошла; кад ал’ оно, гледај, ето вас. О, сам вас је бог дон’о.
— Богме, слатка, нећу се моћи дуго ни сама задржавати, јер сам за послом, а и ви сте, к’о што видим, у послу.
— Та, ето, цуњам по орману. Тражим и купим старе рукавице да покривам флаше од парадајза. Све саме бâлске рукавице, од бог те пита каде. Гледам их, боже, па мислим и питам се: та јесу л’ то, боже, моје?! Та зар је у њих стала ова моја садашња рипида!? Како се човек само измени! А наравно, и кад је то, слатка моја, било! Боже, шта је човек! Не зна ни кад проживи, а текем дођу године! Па ми паде сад и то на ум, боже, какав је штуцер мој покојни био некад као млад трговац, кад ми је шмајхлов’о!... Тхе, па све је прошло!
— Но, ал’ и ви морате признати, слатка, да је имао и коме; им’о је, бо’ме, и коме да шмајхлује! — вели гђа Габриела.
— Та... баш не велим да није; није ми један то призн’о... Била сам млада; а што је младо, то је и лепо... Било па прошло! — уздахну гђа Сока.
— Хе, госпоја, »пролазе године к’о гођ мутна вода«, што кажу паори. Што проживите, слатка, то вам је...
— Право кажете — потврђује гђа Сока.
— Јест, бо’ме! Па опет људ’ма све нешто тесно док су живи! Гледам баш нашу господу парохе, поп-Ћиру и поп-Спиру само; тхе, а шта ћете! Једно, што кажу, тесно, а друго бесно!... К’о да ће хиљаду година да живиду!
— Поп-Ћиру и Спиру? — запита је зачуђено гђа Сока. — А шта је то било?
— Зар ништа не знате? — чуди се гђа Габриела.
— Ништа...
— И ви баш ништа нисте чули?
— Ни речи, слатка моја, ни речи!
— Та је л’ можно!?
— Та задрж’о ме овај проклети парадајз код куће, и баш сам данас нашла да га кувам!... Ефи! О, Ефика! Узми ове рукавице, па их овлажи и развуци, очисти их од плêсни, и искомадај их овако к’о што сам ја почела — нареди гђа Сока Ефики, једној округлој дунди белих трепавица која је дотутњила, — добила сам визиту... немам сад кад. ’Ајде, носи то брже!... Дакле, шта је то било, слатка!? Седим к’о на шпорерту од љубопитства, тако сам најгириг! Ништа, ништа вам не знам...
— О, то сам вам ја онда у великој штети! А ја, сирота, мислим да се оасним штогођ, па кажем сама себи: дај да одем часком до госпоја-Соке; она ће то знати, кад држи дућан! О, о, баш ми је жао...
— Молим вас, ни речи, к’о што вам кажем, нисам чула! Рец’те само кол’ко знате; немојте ме, слатка, мучити! Кол’ко знате, приповедите, а ја већ могу себи представити!
— Та, наравно, кол’ко знам.
— Да се нису посвађали?
— Та да је само то — па и боже помози!
— А зар има, наопако, штогођ још и горе?
— Да шта ви мислите.
— Та шта говорите! И-ју!
— Инзултирунг!... Потукли се!
— Потукли! Фрау-Габриела, ви се ваљда само шалите! Ид’те, молим вас.
— На моју част, слатка!
— И-ју! Ко би то рек’о!
— Те још како!
— Та не говор’те!
— Да шта ви мислите! Извук’о бо’ме наш господин Ћира к’о Талијан код Кустоце!
— И-ју! Госпоја Габриела, та шта ви то мени говорите?! А од кога, наопако!
— Од поп-Спире.
— Јао, наопако му звонило! А через чега?
— Через младожење! Отимају се о њега; и један и други има у кући на удају... па через господина Пере, учитеља.
— Та знам, знам... ал’ тек... к’о мислим да... не мора због тога баш тако! — чуди се гђа Сока. — Та и досад је било прошевине! Ју, боже, — чуди се и крсти гђа Сока, — та то баш к’о неки паори!
— Е, ал’ приповеда ми гђа натарошевица... — случајно сам код ње свратила малочас и од ње чула. Скаменила сам се кад сам чула, и једва сам дошла к себи. Ја вам сад не умем ни десети тâл од онога што ми је све она казала да исприповедам (а немам ни каде, слатка)... Каже ми гђа натарошевица, између осталога, да није само око тога било чију ће ’ћер узети. То би му, — каже, — поп Спира још и опростио; него је он дочуо да је онај, то јест поп Ћира, чак ишао ди треба да изради да његов будући зет, то јест садашњи господин Пера, добије поп-Спирину парохију!... Сад како је то требало да буде, — то вам сад не умем баш казати и екшплицирати, — али доста до тога да је то поп Спира дочуо, па лепо сео у кола па за њим; и срећно му поквари тај посао. Па још тамо су се, у Темишвару, каже гђа натарошевица, споречкали, а овде јутрос и довршили.
— За име света, па зар се баш тукли!... А који им је ђаво у тим годинама?!
— Формално тукли. По селу само о том и говоре. Идем да чујем још штогођ. Службеница! Службеница, — рече, и похита да иде.
— Та сед’те још мало — зауставља је гђа Сока испраћајући је до авлијских врата. — Та тек што сте дошли! Та не задржавате ви мене ни најмање!
— Морам, слатка, исувише сам се задржала. дакле, збогом!
— Та, та, фрау-Габриела, та шта вам се то вуче — повика за њом гђа Сока. — Та вратите се брже! Куд ћете тако? Та спала вам доња бела сукња, па се вуче; та саплешћете се, па ћете разбити нос.
— Јао мене жалосне! — викну очајно гђа Габриела, која је била већ прилично одмакла. — Ју, убио је бог; како то да ми пасира! — па стаде и погледа доле и виде да је сасвим тако. — Уф, уф! Куд сам сад овако пристала!!!
— Фрау Габриела, — чу се и други глас из једног отвореног прозора из куће господина Геце касира. — Та ди су вам очи! Ха, ха! Та изгубићете сукњу насред пута! О, жено, бог те вид’о!!
— Извол’те брже у авлију! — чу се трећи глас из треће куће.
— Ох, баш ћу вас молити! — рече гђа Габриела и утрча у кућу. — Молим вас, само малко. Уф, уф! како то да ми се деси! Молим вас, слатка, ја сад немам каде, него ево вам сукње, а ја ћу послати сутра моју малу. Уф, уф, кад ја највише посла имам, онда ми баш пасира какав малер. Изволите, само до ујутру.
— Не брин’те се ништа.
— Ал’, слатка, немојте само ником ни речи о томе! Уф, уф. Баш вам фала! Срећа те ми је тај малер пасирао пред вашом а не пред каквом другом кућом! То ми је утеха бар, јербо вас знам да сте жена на свом месту! А куд би знала! Јао наопако! Ако виде паорски мушкарци, ’оће, ђаволи, још да ме спевају! А куд би’ знала од срамоте да су ме какви мушкарци вид’ли! Проклети мушкарци! — рече и оде као ветар у кућу г. Геце касира, где је раширеним рукама дочека гђа Марта, Гецина супруга.
— Но — рече гђа Габриела улазећи у Гецину кућу — и ја вам красно изгледам. Изгледам к’о да су мене тукли, а не господин-Ћиру!
— Та је л’ истина, бога вам, то што сам отоич чула за нашу господу парохе.
— Од кога слатка?
— Та од гђе натарошевице. Њој је г. супруг њен Кипра све из акта прочит’о каже она.
— Она то каже!! Она!!! Та ја сам јој, слатка, све казала!
— Дакле, истина је! — чуди се гђа Гециница. — Дакле, тукли су се?
— Формално тукли. Једва су их развадили. Поп Спира је инзулти’ро, онако паорски, господин-Ћиру. Ударио га.
— Ударио! Јао наопако! А чиме?
— Ударио га »штоглом« у леви образ, и све му зубе поизбијао и просуо по порти.
— Каква »штогла«?
— »Каква«! Боже мој, како ме то питате?! Па штогла: штогла од пеглајза! Боже, госпоја Марта, к’о да сте паоркиња па немате пеглајза у кући, — него пеглате к’о паоркиње на велику рóљу!
— Та... знâм, ал’ опет... — рече Гециница па се прекрсти од чуда. — Јао мени, а откуд му штогла?!
— Па понео са собом у џепу. Ви бар знате, слатка, к’о касирка, какви су поповски џепови и шта све може у њи’ да стане!
— О, о, боже!... Штогла...
— Па-па-па им’о штоглу.
— Та... знам, знам... — вели, сумњајући, гђа Гециница, ајде-де да су се попадије сас штоглама потукле; жене су, па не би било никакво ни чудо да полете пеглајзи и шпорерти!... Ал’ људи, па још попови! Ах, — рече одбијајући одлучно, — каква штогла, бог вас видио!!
— Па штогла, слатка, штогла! — рече жалосним гласом гђа Габриела. — Уосталом, — трже се па настави, — сад вам ја баш не умем казати откуд му баш штогла... ал’ тако сам чула... пошто сам купила, по то вам, што кажу, и продајем...
— Откуд само штогла! — чуди се једнако гђа Гецининца. — Па онда...
— Е, па кад ми не верујете, ја нећу приповедати — рече гђа Габриела, готова већ да удари у плач.
— Ал’ молим вас, приповедајте!
— Не, не! Вид’ли сте да ми је пасир’о онај малер — рече Габриела па удари у плач — па ме само секирате, и не верујете ми. То баш ни најмање није лепо од вас, госпоја Марта! Ја, иако ми спада сукња, ал’ ја опет никад немам обичај да лажем! — рече гђа Габриела, и стаде лити грозне сузе. — А то може свакој пасирати кад хита за послом! — заврши сва уплакана.
— О, боже, боже, с чим да се потуку!
— Е, па лепо ако ми не верујете, а ја вам нећу ни доћи више никад. Запишите слободно кад ме видите код вас!
— Та немојте опет и ви бити тако на крај срца! — умирује је гђа Гециница. — Забога, зар између таких људи па да дође до тога?!
— Та знате, фала богу, господин-Спиру, — рече бришући сузе мало умирена гђа Габриела; — салашар, па још немеш, грубијан!
— Но, то ће лепо да се сврши! Каже ми баш гђа натарошевица како јој је муж каз’о да ће господин Спира бити обријан к’о двапут два, а парохију ће добити господин Пера чим узме Меланију, а баш ће бити красан пар; и чим се запопи. Да шта ви мислите! Оде брада.
— Хахаха! — насмеја се гђа Габриела онако уплакана. — Морам, слатка, да се смејем, иако ми и није до тога! Шта ми паде на памет! Сирота Јула! Баш је малерозна; наслутила је. Није се забадава заљубила у Шацику берберина. Бар ће имати ко ће обријати поп-Спиру. Хахаха! Његов рођени зет! О, убио те бог, Габриела, откуд само то да ти падне на памет! О, жено, жено, иди до врага! Да ме ко чује ди се овако смејем, мислио би још да сам нека пакосна жена. Сирота, сирота Јула! Баш лепо наслутила! Службеница, клањам се!
— Та останите још мало, слатка! Бар на белу кафу, а красан обрст имам.
— Други, други пут. А сад морам! Имам још неке куће — рече, и оде као ветар на авлијска врата, и прође нека три четири сокака, и сврати у неких шест кућа. Већ се почео полако мрак спуштати кад је изашла из шесте куће, и похита јаче.
Гђа Габриела је хитала к’о без душе сокаком, где се срела најпре са гђом натарошевицом, после са гђом Соком гркињом — која је оставила парадајз на Ефики и наредила јој где да је потражи ако се случајно што догоди на ватри — и напослетку са фрау-Цвечкенмајерком, и задржала се с овом последњом подуже на путу. Фрау Цвечкенмајерка је била као убијена кад је чула да њена присна фрау Габриела зна много више од ње, и желела је да јој се чим било освети, али није умела ни речи прословити, и, што јој је најтеже било, фрау Габриела је није много ни запиткивала, зато је једва чекала да је скине с врата.
— Па збогом — рече фрау Цвечкенмајерка.
— Збогом, слатка, нећу да вас задржавам, а и сама сам у послу. А сутра ћу вам код вас на јаузни све потанко исприповедати! Боже, познаје се да је већ јесен... дан краћа! Док опереш судове и поспремаш, а оно се већ смркло! А имам још седам кућа да обиђем. Адије! — рече и пољубише се и растадоше.
Гђа Габриела удари у Кабаничарски сокак. На авлијским вратима затече Пелу, Леке кабаничара жену, нешто љуту, где грди шегрте.
— Да се нисте и ви тукли с ким гођ? — запита је гђа Габриела.
— Нисам, слатка,... него с овим шегртима: сâм један јед кад није мајстор ту...
— А, тако штогођ! А ја мислим, ви сте се тукли, јер то је сад, знате, ушло у моду и код самог ноблеса! Па реко’: кад можеду попови да се тучеду...
— Ју, а који попови?! — трже се Пела мајсторица.
— Па попови,... ови... наши.
— А кога су, рекосте, тукли?
— Хе, кога: тога који се неће сигурно пофалити. Бајаги, не знате! Ви не знате!
— А откуд и да знам! Откако ми је човек от’шо’о по вашарима, слабо вам и излазим... па тако ништа и не знам.
— Верујем, верујем... бо’ме поп Ћира вам и неће доћи да се пофали... Молим вас за једну чашу воде с бунара; сасвим сам промукла од узбуђења и потреса.
— С драге воље! Извол’те унутра — рече Пела и пођоше обе.
— Јуф! — дрекну гђа Габриела уплашена од звекета ланца.
— Иди, Мило, отерај зељова под амбар — викну Пела шегрту — знаш да не трпи капуташе и обувене људе. Одма’ мисли да је неки вандрокаш.
И доиста, то је било нужно, јер Лекин зељов мање је лајао на босе паоре, ал’ кад види господина или само обувена човека, а он се помами и све за штикле хвата зубима.
— Прошћавајте — вели Пела кабаничарка — мој Лека већ три недеље како је по вашарима, а ја се опет бојим да се когођ, кад је овако сама кућа брез мушкога, не ушуња, па пуштам зељова с ланца.
— Баш вам фала! Лепа вода. Боже кад рекоше »воде«, паде ми на памет, што кажу, опију се људи па се потучеду; е ал’ кад је некима суђено, а они се потучеду и брез вина и брез воде. К’о сад с поп-Ћиром што се...
— Ју, ја и заборавила да вас питам. А ко га је напаствовао?...
— Па поп Спира!
— Поп Спира! Ју, жалосна, а зашто?!
— Па због младожење... господина Пере.
— Па ми у овом сокаку чули да је то сас Јулом и господином било свршено још док је овај богословац био... кажу да је одма’ сутрадан, кад је дош’о, био и прстен.
— Е, било ђавола! И ви то, боже, слатка снаш’-Пело, одма’ тако верујете?! То је само тако изнето, поп Спира је ’тео додуше, и бог зна како рад био, али стег’о се к’о какав Грк, па није ’тео ни крајцаре да дâ нуз девојку. А поп Ћира, бога ми, паметнији, — па привук’о младића! Јер бо’ме, кад ко има девојку на удају, па још под фелером, — тај не треба, бога ми, да џимрија?
— Фелер! А зар је Јуца попина под фелером?
— А да шта ви мислите?
— Та здрава је к’о тресак, забога!
— Е, чини вам се то само, слатка.
— Ју, страсна и велика! А какав то фелер има? — пита Пела зачуђена.
— Та зар је један, слатка. Не знам ни с кога краја већ да почнем!
— Ју, рођена — чуди се Пела — а ко би то рек’о?!
— Ето, прво, не зна немецки! Зар то није фелер за једну младу девојку!! Ето кажите сами!
А Пела се замислила па ћути; и њој изгледа да је то доиста један фелер.
— ... Те још какав фелер... још какав слатка! Вама к’о мајсторици, немојте се наћи увређени, наравно, дабо’ме... и не треба, али њој, њој...
— Па се потукли?!...
— Мал’ га није пробô »кључем« чим се чупа слама... Срећом се стрефили ту господа тутори и Аркадија црквењак, па му отели »кључ«.
— Ју, жалосна, а откуд му кључ?!
— Па у порти било то... у црквењаковој авлији... А он онда дочеп’о цигљу, па га ударио по глави, и све му зубе избије... Ено, конзилијум од бечкеречких доктора скупио се у болесниковој кући, па кажеду; доња вилица, бог да прости! Бог зна ’оће л’ и жив остати!
— О, о, забога, шта чујем!
— Е, а сад збогом снаш’-Пело. Журим се! Збогом! Збогом! — рече па се пожури, ал’ се наједаред саплете на вратима авлијским. — Ју! — викну изненађено.
— Ју, та шта вам је; умал’ нисте љоснули!
— Ју, »хозл«, гром их спалио! И баш сад кад сам у највећем послу! Молим вас, слатка снаш’-Пело — немам кад сад да се тоалетирам кад имам ето других послова! — нека преноћи код вас, а ја ћу већ ујутру послати... Ево вам... — рече и предаде их хитајући Пели. — Ју, несретна Габриела, та ти како си почела, ако овако фурт устраје, нећеш ништа ни однети до куће!!
— О, жено, жено, часни те!... А како... ха-ха-ха!
— Срећа те ми тај малер није дигођ у другој кући... или на сокаку пасир’о... ди би од срамоте, да су ме какви мушкарци!... Но, лепа парада!
— Бо’ме! Какви су обешењаци — било би вам сутра...
— Јуф, снаш’-Пело, немојте ми ни спомињати. Боље у земљу да сам пропала! Убио их бог, свуд се они мораду да стрефиду. Мушкарци! Јуф, само кад помислим... Па још они паорски мушкарци чим видиду, а они спеваду шором. О, о, мог малера нема нигди, слатка снаш’-Пело!
— Убио их бог!
— Само, молим, ни речи. Ни речи. Знате, чула сам од фрау-Цвечкенмајерке. Она ми сваки дан долази на јаузн, па ме тако салети да напослетку попустим, па морам, ’тела — не ’тела, да је слушам... А она мора да исакати... Ја јој зато ни десету не верујем.
— Та нећу, слатка, знам ја шта је тајна — вели испраћајући гђу Габриелу, која се изгуби у мраку, проклињући ту »свађу« због које се губе сукње и хозлице.
Одмах за њом крену се и снаш’-Пела, па зареди по комшилуку. Она није ни улазила у куће, него је с авлијских врата викала и дозивала домаћице и женску чељад да им каже шта је чула. На прва три места рекла је да је повреда нанета гвозденим кључем, а на друга два је у хитњи погрешила и рекла да је то било гвозденим вилама.
Гђа Габриела је полетела лака и чила кроз сокаке, и у четвром се сокаку опет срела са Цвечкенмајерком, у петом са гђом Соком гркињом, у шестом са гђом натарошевицом и гђом касирком, а у седмом са гђом апотекарицом. И тих пет мобилисаних добрих жена, разнеле су као оно »жене мироносице« — брже него да је цело село испреплетано телефоном — глас о јутрошњем страшном догађају. А баш им је и згодно било, јер је тога дана био неки женски празник »Киријак Отшелник«, који пада 29. септембра, па се тога дана и не ради у том селу откако је пре двадесет и неколико година ударио шлог једну жену за коритом баш на сам дан светога Киријака Отшелника. Све су тога дана формално спале с ногу, јурећи из сокака у сокак. И сама гђа апотекарица — која се спочетка устезала да се крене, јер је смешно говорила српски, и она се напослетку дала најревносније на посао.
Као мала груда снега кад се отисне, мала и незнатна, с врха брега, па на подножје стигне као огромна лавина која затрпа читаве куће, — тако је и тај глас од јутра до увече нарастао и формално затрпао поп-Ћирину и поп-Спирину кућу! Увече у крајњем шору где се продаје кришом дуван, и где обично не сматрају да је грехота испребијати или чак и убити финанца; тамо где се крадене ствари из села обично прво траже и најчешће ту и налазе, — у том, дакле, крају су се тога дана увече приповедале не вероватне приповетке, већ читаве басне са свима појединостима. Зато је писац и принуђен да се служи подацима малочас споменутих поштованих госпођа, а ове са крај села само да нотира, — јер најверодостојнији извор за тај догађај, то јест Аркадија црквењак, тај извор врло је штур, и издао је писца врло рано. Он (тј. Аркадија) био је тамо пред вратима, и чуо и присуствовао само док су се свађали, а чим је чуо неку лупу у соби, он је побегао на звонару, да не би био у неприлици уз кога да пристане и да сведочи. »Фáма« је по селу кружила, фама са свима украсима својим; једра, гојазна фама, дебела фама, дебља него обе попадије уједно.
Зато је дакле на крајеве села и стигла та вест тако јако претерана. Тамо се приповедало да су се попови још у Темишвару потукли, али да су их тамо брзо развадили, и они се, веле, притајили, јер су увидели да, доиста, нису у туђем свету комотни као код своје куће, у свом селу. Па зато чим су се нашли код куће, одмах су се сутрадан и дохватили. И један и други, веле, сакрио је левчу под мантију, и тако отишли на разговор, да се, к’о људи и њихови стари, обавесте. Реч по реч, приповедао је даље Рада Чилашев, па је бо’ме дошло И до густог. Поп Спира измакне некако ударцу, избије поп-Ћири левчу из руку, па га дохвати својом тако несретно да му је окренуо доњу вилицу чак на леђа! Једва је Софра брица наместио на старо њено место, али зубе, бог да прости. Ако остане поп Ћира у животу, неће се, зарек’о се, смирити док поп-Спири не скине и браду и бркове, да изгледа к’о шокачки плебанош!! Већ је два ланца најбоље своје земље понудио да прода, и фишкала нашао; а тераће, кажу, процес док траје фишкала и ланаца. А кажу да су му већ поручили и од господина владике да се не брине; узеће, веле, од поп-Спире толико сокака парокијана кол’ко поп-Ћири зуба у глави фали.
Шта је од свега овога истина, дознаће читалац из следећих глава, које ће краће али не мање интересантне бити.