Поп Ћира и поп Спира/13

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Глава тринаеста
◄   Глава дванаеста Глава четрнаеста   ►


Глава тринаеста


У којој је приповедање, или боље рећи извештај, гђице или гђе Габриеле, која је увек врло добро обавештена била о свему и свачему, и знала до најситнијих детаља све што се догодило (па и што се никад ни догодило није) у селу; и која је, будући доста беспослена, вршила улогу и подмиривала потребу сеоског »Тагблата« или још боље »Интересантеблата«.


Овај састанак и разговор између попова био је тако око девет часова. Тога истога дана после подне, приповедале су се чудне и невероватне ствари о том догађају. Увече тога дана знало је цело место, и лево и десно од Великог сокака приповедало се у свима кућама о том збитију. А заслуга за то припада гђици Габриели. Она је била као нека врста машамоде у селу. Отменији су је звали »сеоским телеграфом«, а паори »сеоским добошем«, а названа је тако не онако напамет, него што је доиста личила и на једно и на друго. Што се год добро или зло, лепо или ружно, десило у једном крају, за тили час сазнали су сви остали крајеви, од Швабине суваче, па све до иза вашаришта. А знала је добро и немачки, па јој је утолико шири био терен и поље рада за купљене и распростиране новости, и са тих премућстава била је присна пријатељица са гђом Цвечкенмајерком, месном бабицом, којој је сваки дан ишла на јаузн са штрикерајем у корпици. Ту су једна другој рапортирале што је која дознала, и после разносиле врло савесно и ревносно новости по селу.

Која је од њих прва дознала за тај страшан догађај, то вам писац не уме да каже, јер је свака присвајала за себе ту заслугу да је она прва сазнала па оној другој казала. Одмах после ручка, узела је гђа Габриела (молимо читаоце за извињење што ћемо је звати час гђом, час гђицом, јер тако су и у селу сваки час грешили) узела, дакле, штрикерај у корпицу, па полетела и заредила по кућама и сокацима. Прво је отишла гђа-натарошевици, дакле у беамтерске, одатле у трговачке, а после у мајсторске куће, и тако даље све по рангу.

— О, пàрдôн, извините! Нека, нека, ручајте ви само, — вели гђица Габриела, улазећи код г.-натарошевих, — ја ћу мало после доћи.

— О, ништа, ништа! — вели гђа натарошевица. — Ми смо мало повише закаснили, извин’те и ви! — Бар да сте раније дошли, а красну смо рибљу чорбу имали.

— Молим, молим — устручава се гђа Габриела — к’о што сам рекла, ја могу и мало после! На мом дуварском сáту већ прошло два.
 
— Па и није вас преварио, — вели гђа натарошевица, — него се ми мало задоцнили; а у другим кућама дабоме да су давно и давно ручали.

— Бо’ме, како где! Како код кога! — рече задовољно Габриела. — Код господина Ћире, пароха, знам да им данас није до ручка

— Код господ’на Ћире?! — рече радознало гђа натарошевица, и постаде одмах много услужнија. — А шта је то било тамо, слатка?

— Шта, зар нисте чули?

— Нисмо, рођена! Та молим вас, раскомотите се само, к’о код своје...

— И ништа нисте чули?! И ништа баш?! Та је л’ можно? — пита Габриела скидајући мараму. — А ја потрчала да чујем, кажем у себи: госпођа ће као беамтерка то најбоље знати, јер се на ове сеоске торокуше, гнедиге, не смете ослонити.

— Ништа, слатка! Ја сам вам овде к’о у пустињи...

— Та није можно! Таз ис унмеглих! Та цело село само о томе говори...

— Да ниси ти, Кипро, чуо што? — пита гђа натарошевица мужа.

— Ја..., баш ништа — вели г. натарош.

— Ех, мој супруг — вели очајно дебела гђа натарошевица — то вам је управо беамтерска натура; има тај рђав обичај да га се ништа, ама ништа, слатка, не тиче, и ништа неће да ми каже!... Увек од десетог неког чујем што се у селу догодило.

— Та шта говорите, милостива!?

— Та брез шале! Него извол’те, не женирајте се ни најмање.

— Молим, молим..., не устручавајте се ни најмање... ни најмање... К’о да и нисам ту! Ја ћу ево овде на канабе! — рече Габриела, и седе иза њихових леђа на једно канабе, и извади свој штрикерај.

— А не, не, — не дâ јој гђа натарошевица. — Се’те, слатка, овде сас нама. Извол’те мало диње, да знате само како је слатка, к’о да није из паорске баште, него к’о да је »цукрас« правио.

— Па могу баш једну кришчицу, онако форме ради, само да вам не дам корпу! — вели Габриела и остави штрикерај.

— Но, па шта је, шта је то, слатка, било? — вели гђа натарошевица.

— А ја баш идем поред ваше куће, па мислим у себи: дај, кажем, да свратим к њима, ваљда ће господин-нотêр знати све... Кад оно... ви нисте ни чули! Не знате ни кол’ко ја!

— Молим вас...

— Та шта вам ја баш много и знам?! Чула сам, ал’ чисто и сама не верујем... а на сплетке мрзим к’о на ђавола... Та знате ме, фала богу..., па нисам рада да ми се пребаци...

— Верујем, верујем, слатка, и сама сам вам таква.

— Знам, знам, бар мени немојте, гнедиге, говорити...

— Па кол’ко знате, слатка, кол’ко знате! — наваљује гђа натарошевица. — ’Оћете л’ мало шећера на дињу? Има свакојаких густова. Ето, мој Кипра воле да поспе дињу бибером ил’ тубаком (бурмутом)...

— Фала, гнедиге, ја волим дињу онако клот натуралну; осим рајспулфера знате, због ветра, и на лице ништа не мећем...

— А, па ви немате ни нужде! Така кожа!

— Дакле слушајте!... Ал’ молим вас, милостива, да задржите то за вас. Бог зна је л’ то све и истина, па нисам рада...

— О, молим, молим, то није било ни нужно... Ако ова риба на асталу, — рече и показа на варку од сома, — што проговори, то ће се и од мене чути. Дакле...

— Дакле, чујте! — рече Габриела и поклони се г. Кипри натарошу, који испушио беше лулу И кренуо се да прилегне мало, наредивши да се она лубеница не вади из бунара пре него што се он пробуди. — дакле, ви знате да сам ја пријатељица и госпоја-Сиди и госпоја-Перси; не знам већ, гнедиге, коју већма и више волем. К’о да смо сестре, или тако штогођ. Ако се сећате, ја сам вам још пре две три недеље рекла и пророковала да ће бити вашара између њих. А ја што видим, гнедиге, то је виђено. Још онда сам приметила да није к’о некад. А то је све због оном младића, младог господина Пере, што је сад учитељ овде. Наравно, и сасвим природно; и једна и друга има кћер, па мати к’о свака мати. Свака је добру рада за своју кћер; а јао, жалосна, а како и не би; ако мати неће, а да ко ће?!... Ју, ја сам се баш заљубила у тај ваш циц; говорим, а сва ми памет остала на њему! Ди сте га, гнедиге, узели? Да лепа цица! — рече разгледајући хаљину домаћичину.

— Код Пишкелесовице на рогљу, у Бечкереку, трећа кућа од апотеке.

— Баш нећу имати мира док и себи не купим...

— Јест, врло леп циц! Нисте ви први којој се доп’о.

— А је л’ остало још у комаду?

— Бо’ме, потрчао је све сам први ноблес у Бечкереку и све разграбио.

— Јуф! Та немојте ме, гнедиге, плашити! А пошто риф?

— Тридесет и две крајцаре, ал’ треба се умети и погађати.

— Та шта говорите! Тридесет и...

— Та ман’те циц дођавола — прекиде је нестрпљива гђа натарошевица — него молим вас даље, само даље...

— А, да, пàрдôн, пàрдôн!... Дакле, до тог доба су се и којекако слагале; ал’ од ото доба, крв и нож, крв и нож! Једна другу и да не види! А већ, додуше, и пре се једна на другу тужила. Колико ми се пута госпоја Сида тужила на госпоја-Персу, — како је обешењачка жена! »Кад год иде Меланија у цркву, увек зове и моју Јулу, а неће сама да иде; само да се види како је она господске боје, блéда, а моја Јула здрава па румена к’о што је бог дао. А после, — каже, — примјетила сам, — каже ми госпоја Сида, — и то да увек она има нешто особито, тек само да није к’о у ове моје. Ако моја Јула пође једне недеље брез рукавица... а куд ће на ово време и да их навлачи!... Меланија одмах навуче рекавице, да покаже како је »нобл«; а ако друге недеље ова моја понесе и навуче рукавице, онда их опет Меланија не навуче. Онда опет ’оће да покаже како она има беле руке к’о у ноблеса, а моја Јула, бајаги, само их зато навлачи да сакрије своје од виртшафта испуцане руке!!! И на то је, — каже госпоја Сида, — све она матора сакраменцка бештија учи! — Дуго сам, — каже, — лупала главу и штудирала док сам се досетила тој њеној унцутарији.« Ето тако су се и пре оговарале. А ја је тешим и стишавам,... така ми је, знате, нарав, волем све лепо, брез свађе, па јој кажем: »Па можда је то, слатка госпоја-Сидо, само случајно; вама се то тако чини! Баш вам могу отворено казати, и уверити вас, да госпоја Перса, кол’ко је ја познајем, да она, напротив, баш к’о своје рођено дете воле вашу Јулу. Баш мени самој је ономадне казала како вам завиди што имате тако вредну и здраву ћер.« — »Ето, — вели она — «... Ју слатка, баш би’ вас молила још за једну малу кришчицу, ова ваша диња све се топи у усти.
 
— О, па што не кажете! Извол’те, молим, извол’те.

— Фала лепо! Мој покојни није марио за диње. Увек сам их крадом јела у кујни с млађима... Био је нервозан на диње здраво.

— Верујем, има људи разне феле...

— »Ето — вели госпоја Перса — »приповедам, знате, ја госпоја-Сиди, — »ето она моја, Меланија то јест, мало-мало па кашље! Те кувај ово, те кувај оно. Здраво је њежна, — каже, — хаглих к’о лептирова крила! Све ја морам да радим, жао ми детета; шта ћете, кад се за нешто више родила, — каже. — А госпоја Сида како који дан, све шира; њена Јула све ради за њу. Оно је девојка, — фали је госпоја Перса. — Кад корачи, све се тресе земља под њом! А ова моја к’о нека балска лепеза; да је дунеш, зауставила би се негде на тараби или на багрему, како је лака! Никакав тежи посао није за њу. А госпоја-Сидина Јула кад се попне на кацу, па им траје до новога, а нама око Сретенија нестане, па морамо да купујемо купуса с пијаце.«... »Ево ви’те, — кажем ја госпоја-Сиди, — шта каже госпоја Перса!... И зар мислите, — окрену се гђи натарошевици, — да сам је умирила?... Боже сачувај! — наставља Габриела. — Тек онда се згране, па стане да ђипа и да праска. А ја је једнако умирујем; јербо не волем, знате, свађу: волем сваки са сваким да лепо живи... Молим вас, слатка, ја сам се већ обезобразила, ал’ ви сте криви што умете тако слатку дињу да изаберете...« 

— О, молим, молим... с драге воље! Извол’те! — рече гђа натарошевица, држећи једнако нож у руци и дињу на крилу. — Ал’ послушајте ме! Узмите мало шећера па посолите кришку!

— ’Ајд’ баш да вам не учиним нажао. Али само једну кашичицу!... Дакле, тако ја стишавам. Волем све лепо; с лепим се, слатка, може све учинити. Тако сам утишкавала и, што кажу, крпила! Е, ал’, бо’ме, и томе је било краја! Док су мене слушали, и док сам ја могла... било је и којекако. Ал’ откако дође онај младић, не слуша ме више ни једна ни друга, па тако је и дошло до шкандала...

— До шкандала?! Молим вас само брже, шта је, дакле, то било? — рече гђа наторошевица, и одсече и себи кришку диње. — И ја огладнила чисто од љубопитства... Дакле?

— Само се мало, гнедиге, стрпите! Дакле, к’о што сам рекла и казала, чим је нови учитељ дош’о, одмах су га салетили и једни и други. Један га дочеп’о за рукав, па га вуче на ручак; а други за други рукав и крагн, па га вуче на јаузн и вечеру. А младић, сирома’, да се не замери ни једнима ни другима, ајд’ и тамо и овамо; па заређ’о из једне куће у другу к’о нека комесија. А они и једни и други удри фали сваки своју,... а он се само окреће час једној, час другој. Младић, наравно, има очи па пробира и шацује. Еле, госпоја-Персина Меланија, бога ми, боље умела; учинила одмах ероберунг!... Та оно... знате... не треба се баш много ни чудити; у том јој је, што кажу, и век прошао! А после, и немецко воспитање... шта ја фурт предикујем и говорим... ал’ немам коме. Ето, и овде се показало!... Сад ће јој падати на ум, знам добро, моје речи, ал’ шта је ’асне сада!? Говорим ја њој откад још: »Госпоја-Сидо, ако сте права мати, и пријатељ своме детету, немојте да је оставите да буде слепа код очију и без изображења; подајте је у лêр код фрајле Нимфидоре, да научи да хеклује штрумфпандле и сас перлама чачкалице за зубе и немецки унтерхалтунг! До’ће време, па ће вас дете проклињати! Бадава, што јест-јест; ал’ за љубазне ствари — само је немецки језик створен, слатка! Није то да говорим и држим страну што ми је мама била Немица,... ал’ сасвим је тако. Зар не? Ја само кад морам да се свађам и да псујем кога, онда говорим српски, некако је за то згоднији; али за фине ствари, опет вам кажем: само немецки! Само немецки, слатка моја!... Сад се уједа госпоја Сида, а кад сам је ја саветовала да дâ њену Јулу негде на страну у кућу, у лêр, а она сва позеленила, па ђипа, мал’ ме није ударила, па каже: »Не дам ја, док сам ја жива, — каже, — моје дете у швапску кућу; у једном истом кориту, — каже, — и месиду ’леб и переду веш, и купаду децу, поганија једна!« Е, ето јој сад...

— Ал’ молим...

— Еле, господин Пера се заљубио до ушију у фрајла-Меланију, па је сваки дан код њих, и доноси јој све лепе немецке књиге, сентименталне и пуне жалостивни’ ствари за плакање. И каже сад да не би ни једне секунде могао бити без ње, то јест Меланије; а да се, не дај боже, стрефи штогођ, отиш’о би, каже, из дешперата, у клоштер Месић у калуђере.

— Ју, сирома’ младић!

— И тако фрајла Јула остала на цедилу, па се из дешперата заљубила у Шацу... оног младог, здравог, лепог,... та знате га сигурно... берберског асистента. Та како да га не знате?! Оног што увек залепи мали к’о младеж округао фластер на доњу вилицу, к’о бајаги боле га, има бубуљицу, а оно није, не фали му ни ђавола... него само из обешењаклука, да је још лепши!... А обе мамице више да не видиду једна другу, него се секираду, а све због будућег зета. Е, сад ко је томе крив, питам вас, што се Јули измакла тако лепа и добра партија?

— Ал’ молим вас, слатка, — опомиње је гђа натарошевица, — ал’ ја још никако да чујем...

— Ах, пардон, пардон, милостива! Наљутила сам се... жао ми сироте Јуле, к’о да ми је рођена сестра. Дакле, доста до тога да је настала ’ладноћа међу њима через младога хер-лерера, тога младића. Госпоја Сида научила да прид вече поседи прид кућом, ал’ не може да гледа кад се шета фрајла Меланија и господин Пера, па госпоја Сида протолковала то тако к’о да је то труц њојзи и Јуци. Па она онда изнела решето па решета жито, а поп-Ћирини онда они не можеду да изиђеду пред кућу ни послом, а камо л’ ради унтерхалтунга. Онда госпођа Перса почне позивати господин-Перу на вечеру и после вечере, а из госпоја Сидине авлије бацаду се сас кромпирима у госпоја-Персину авлију, само да не останеду дужни. А онда госпоја Перса напусти своју слушкињу, ону шиндивилу Ержу, што су је спевали у шору с оним младим апотекарским субјектом, да труцира госпоји Сиди... Изађе к’о бојаги да почисти сокак испред куће, а она запева кол’ко је грло доноси ону паорску песму: »Пусти, боже, све громове твоје, па потуци све комшије моје,« а то се, знате, односи на поп-Спирине. Шта мислите!! Би л’ вам то икад пало на памет! А госпоја Сида онда к’о вели: »Кад ти мене секираш песмом, ја ћу тебе музиком! Да ви’ш како ја умем!« И једно вече дође лепо Шаца, онај што сам га мало пре споменула, са читавом бандом блех-инштрумената, гајди и других инштрумената, и дигне сокак на главу; срела га... лепо га вид’ла к’о ја вас, милостива, сад... фрау Цвечкенмајерка кад се враћала од породиље из арендашког сокака. Кад су се вратили попови с пута (јер ниједан се није стрефио тада код куће), а оне обадве ударе у плач и тужбу, а супрузи место да уредиду ствар и стишаду, а они се потучеду! И поп Спира, кажу, инзултир’о је господин-Ћиру... гађ’о га песконицом, и онај ост’о без једног зуба... избивен му леви кутњак, баш с које је стране и јео поп Ћира, јербо десном се страном и не служи, на десној су му сви зуби слаби и шупљи.

— Та шта говорите!! — пита запрепашћено гђа натарошевица.

— Да шта ви мислите! Господин Ћира је хаглих човек, а оно је паоренда, па још немешки син! Мож’те представити себи! Зар нисте чули какве је муке им’о отац поп-Спирин док га је натер’о да се школује? То је салашар. Трипут је, кажу, бег’о из школе и бег’о на салаш, па се брицом бранио и неће никако у скамију... Па га онда, четврти пут, отац вез’о уларом и пајванима иза стражњег сица за шараге, па га тако одвук’о у школу, те се једва скрасио у скамији.

— Та шта говорите?!

— Да шта ви мислите?! Још онда к’о дете, па се вид’ло да ће бити од њега неки грубијан, — заврши Габриела мећући штрикерај у корпицу, који је после треће скришке диње опет извадила била.

— Та, шта је...

— Извин’те, милостива, — рече облачећи се, — ал’ ја сам се мало и одвише задржала! Службеница! Љубим руке, гнедиге!... Ал’ молим вас само, ником ни речи! Нек остане код вас! Нисам рада! Нисам рада, знате, да ме после попреко гледају... Службеница!


Поп Ћира и поп Спира - Сремац, Стеван