Попијем је кришом...
Попијем је кришом... Писац: Христина Ристић |
Баш кад пође суза из мог младог ока,
— Беше рана тешка, тешка и дубока —
Приђе ближе понос па ми строго шану:
„Врати натраг сузе, не дај им да кану,
Погле, само, тамо! Видиш оне створе?
Спремно држе језик да те оговоре,
А поглед им упрт мило, зачикљиво,
Мерећ’ твоје лице злобно, испитљиво!
Гурни натраг боле, у то срце доле,
Сапутај и њега ланцем тврде воље,
Па нека их тамо у дубини душе
Нека бесне силно, нек ти живот руше,
Нек и разум стари на њих клетвом суне,
Нека те и љубав и младост прокуне —
Али... само сада не дај им се чути:
Немој заплакати, немој узданути.
Тело ти је слабо, јест, жена си само,
Али ми смо овде, да ти помоћ дамо,
Погле, само шта ти твоја душа прати
Да јој твоје срце то к’о песму врати”.
И кад ми се усна слатко насмејала,
Сузе сам јој кришом за напитак дала,
Ал’ онима тамо боле да не јавим
Већ да у самоћи љубав там’ удавим,
И од тога дана мени слатко прија
Кад ми суза бола с трепака засија,
И од тога часа често пута бива
Да се моја суза у осмех разлива.
Ја је таквом волим. Од ње се не браним
Попијем је кришом па понос нахраним.
- Јунија
Извор
[уреди]1895. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година 10, број 12, стр. 178.