ПОНОЋНИ ДОЗИВ
Како је бурна ноћ, како је страшан час!
О, како тутње стене мрке!
Облака струји низ и дршће око вас.
Уздахе небо шаље грке.
А из црних шума бруји чежња врела
И кроз тресак грана и ломњаву дебла,
Кроз папрат, кроз круне где дршће имела,
Кроз шипраг, где ариш јауче прозебла
Тече кô вреле усне дах
И мек кô цветних ружа прах
Чежњиви крик младог живота, што жуди
Као душа снених драгана што вену,
Избегла из млечних разбукталих груди,
Расута у иње и жубора пену.
Шта то зборе шуме у поноћне сате,
Кад ни звезда нема, кад и обест спава?
То промрзли фаун проноси шапате
Бледе руже што у снегу процветава.
Пригушен јецај њен и крик
Нестдлог драгог чезне лик.
Како је бурна ноћ, како је мрачна хрид!
О, како море стене дроби!
Громове сипа свод и муња слепи вид.
Океан претњом коби.
А из црних вала бруји чежња страсна
И шиба са звизгом пенушаве воде.
И музика јечи час тиха, час гласна,
А црне сенке на пучини броде.
И, као дивљих стена хук,
Пучином урла громки звук.
Шта то зборе вали у поноћне сате
Пригушеном страшћу, кад и мржња спава?
Коме шаљу звуке ко у заман слате
И загрљај, који стене подлокава?
Громором јечи ноћ и кам.
Врх вода лебди зелен плам.
Далеких драгана то је размах чула,
Крв мучена кључа и одиха тражи
У уморно доба, кад са древних кула
Вечни чувар шаље мир и мртвој стражи.
Пригушен то је бес и рик:
Жељене драге чезне лик.
Како је бурна ноћ, како је страшан хук
Пучина вришти, шуме цепте.
А пан притеже скривен лук.
Бура... Но ипак звезде трепте.
(1917)
