Девојка је крај горе стајала,
Сва се гора од лица сијала,
А од лица и зелена венца;
Туд' пролази сва царева војска,
Сва јој војска Божју помоћ даје, 5
Ал' не даје младо нежењено,
Већ догони коња до девојке:
"Љуби мене, лепото девојко,
"Љуби мене, док ја нисам тебе."
Ал' говори лепота девојка: 10
"Ид' одатле, младо нежењено!
"Ја не љубим ни бољи јунака,
"А камо ли цареви војника!" [1]
Не љуби се на друму цареву,
Веć у двору на меку душеку.
Извор
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 452.
