Понор (1899)
Поноћ хуји, мрак и тама,
Вихор тресе шуме голе;
Пред дверима старог храма
Грешници се Богу моле;
Кандиоца пламен зрачни
Показује лик им мрачни.
Један вели: "Вјечни, прости,
Не убијај казном строгом!
Праотаца свете кости
Згазио сам дрском ногом;
Ја сам свога брата клао -
За колајне род сам дао".
Други вели: "Вјечни, прости,
Робљем држах своје слуге,
Ја их никад у жалости
Нит' у болу њихне туге
Не утјеших благим гледом -
Ја их... ја их... вјешах редом".
Трећи вели: "Вјечни, прости!
Мајка ми је добра била,
Гледећ' сина, од радости,
Небеске је сузе лила;
Ал' ја презрех љубав неба -
Скапа мајка жудна хљеба"...
И четврти вели: " Прости!
Ја сам пусто благо крио,
Дође патник пун жалости,
А ја?... Ја сам ст'јена био:
Гледао сам, костур голи
како с глади пада доли".
И заћута грешна група,
Руке дижу па се крсте;
Ал' причести златна купа
На трапези часној прште,
Прште купа, клетву збори,
Пред њима се понор створи.
Кроз кубета тамна гори
Глас дубоки јеком бије:
"Проклетство вам небо збори
А милости за вас није!
Ко се једном паклу преда,
Томе небо милост не да!"
И невидна света рука
У мрачну их бездан јурну,
А к'о тресак громног звука
Глас одјекну кроз ноћ бурну:
"Ко се једном паклу преда,
Томе небо милост не да!"
И минуше љета многа,
К'о прољетна магла тија,
А још и сад, к'о смрт строга,
Тај дубоки понор зија,
И син вјерни праотаца
У њ с проклетством камен баца.
А кад сова кроз ноћ прхне
Кад дубоке магле броде,
Кад авети, сјенке црне,
На састанку коло воде:
Из понора јаук дође -
То грешника грешник глође...