Понор (Драгиша Васић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Понор
Писац: Драгиша Васић
Витло и друге приче


Сасвим горе, на вртоглавим висинама Gemmypaѕѕa, стајали су они сами, раме уз раме, и чекали рађање сунца. Над њима је зјапила прозрачна дубина неба, под ногама друга, црна безданска дубина понора. И ћутали су и чинило се да не дишу да не би нарушили тишину.

Оздо, из потпуне таме, подизале се горе ка светлости мутне ноћне магле, згужване у бесформне масе, па се вукле, надимале и полипском подмуклошћу пузиле заплитајући се о стене. А дубоко доле у бездану тонуле су нејасне трунке грађевина. Ни звука, ни најслабијег даха ветра, ни лелујања алпијске траве. У притајеном вечном размишљању ћутала су и ледена поља и снегови, бескрајни камени ланци планина што су штрчали као изломљени и разбацани, као намрштени, црни и у облацима угушени огромни бршљани костура, горди посматрачи прохујалих векова, као пространство на коме је све изумрло, као предели давно угаслих, беживотних планета смрзлих у леденој кори — мрачни и величанствени амблеми свеопште смрти.

Сиве магле што су гмизале у мраку, нагомилани и огромни масиви тамнога стења и леда, чинили су се елементима свемирског хаоса што се у неравној међусобној борби и у свемирском покрету унапред час појављују, а час халапљиво прождиру и нестају, док над мрачним понором борбе, као неки вал који се осећа али не види, лебди велики дух великог Творца, свеприсутни и невидљив, непостижан и недељив. Као у тешком сну ваздух застао, занемео, замро. Све је у гробном ћутању, чекало сунце: да се појави, да оживи, да охрабри, да открави онај самртни лед планете.

Било је хладно. Полако, подмукло магле се подизале навише, пењале до њихових ногу, увијале њихова тела хладом, мучиле њихове очи. Укочени од зиме они се јежили, приљубљивали све ближе, све више, све присније и обоје у болном и неиздржљивом нестрпљењу, у муци очекивали су избавље* Штампан у Бранковом броју Нове Европе. ње. Хтели су светлости и топлоте, осмејка и радости, хтели су сунца.

И оно се јавило. Ветрић једва чујном гамом пронео се кроз траве, преко љиљана, по леденим пољима, по највишим вршцима планина. Иза црних врхова, исред маглених таласа, заструјали су први милосрдни зраци, расипајући се широко по небу, дрхтећи у ваздуху, као радосни трели. Свечано, полако, тријумфално подизало се сунце усред радосног уздаха свемирског олакшања.

Онда се у блеску што је у дугим широким млазевима радосно бризнуо заљуљало цело огромно море магле. Растопљено злато разли се по маглама загревајући их, разносећи свуда свој топли, свој спасоносни, свој мили поздрав, и све живо, замирући, одговори у нежној, дрхтавој срећи, још сањиво све се пружало сунцу, очекивало његово миловање. Залелуја се алпијска трава, широко се растворише плави љиљани, снажно замирисаше њихови петали; весело се заискрили снежни врхови и масиви глечера надвишени над безданом. Црни скелетни вршци заблисташе црвеним одблесцима.

У предсмртним мукама магле се грчиле, склупчавале, ковитлале, топиле. Прободене и растопљене оним младим зрацима прозирале су се, растезале, слабиле и малаксавале, ишчезавајући у висинама. Растопљено злато просипало се победоносно далеко већ у бездану, а по стенама бежале су вијући се гоњене и плашљиве сенке последњих облака. Сунце је изашло. Све се наједанпут испунило пијаном радошћу и смех, здрави, снажни победнички и весели смех живота пронесе се земљом. Засмејаше се снегови и зарумењене камене тврдиње, гласно и бурно засмејаше се потоци; све је оживело, све је удисало, све се наслађивало, свуда се проносио весели љубавни шапат.

Наслоњени једно уз друго они су још увек ћутљиво стајали. Онда се он одвојио, уклонио, сео на камен и плашљиво погледао у њу, док је она остала на месту узносећи се, пружајући се, нудећи се сунцу. Светле њене очи биле су широко отворене и пламтећи у екстази упијале су у себе живот. Млади, топли зраци заливали су јој лице, па су кроз трепавице проницали у дубину њених зеница, трептали на зарумењеним образима, мрсили се у златним паучинама њене косе претварајући је у златни ореол. Као код усхићене седмогодишње девојчице уста су јој била мало отворена. И док су јој се девичанске груди таласале у оном немиру, она је бесвесно, заједно с цвећем и снеговима, поздрављала овај слободни, широки, радосни живот.

Наједанпут, са својим сјајним преображеним лицем окренула се њему и као да је полетела или се сурвала грчевито га шчепала за руку.

— Боже, како сам срећна, ох колико сам срећна! Никад, целога свога живота, никад нисам била тако срећна — гушила се упијајући се у његове очи. — Волиш ли ме? А сунце, је ли, волиш ли га, волиш ли сунце? Небо волиш ли, волиш ли ове зраке, ове сјајне, ове златне снопове, волиш ли све? Боже, како чудно, како ја волим све ... овако ... тако ... сад ево овог часа све сам заволела и обухватила бих, обгрлила, утонула у све, растопила бих се сва у сунцу; хтела бих да полетим, да полетимо, да се растопимо тако заједно; је ли да се растопимо, да ишчезнемо у свему, да загрлимо?... И привијајући се све поверљивије и мазније настављала је брзо, не дишући:

— Ето, мили, драги, ти, мили мој драги ... кад сам била мала ... овако ... ох Боже, некад, не знам ни ја, тако нешто махнито, не сећам се више, ничега се не сећам, наслућивала сам, сањала сам, јест сањала сам, чезнула, жудила ... шта ми је сад, Боже? И сад је дошло то... ето потпуно... хвала Богу, потпуно све о чему сам сањала. Овде дођи ... Боже хвала ти ... ево овде приђи ми сасвим близу, одавде се види, осећа најбоље, загрли ме, јако ме загрли, јако, што јаче, тако ... гледај све се смеје, ама смеје се све, потоци, снегови, ваздух, глечери... Гле, љуљани плави, ено каћунак! Загрли ме, иди, иди брзо, убери, брзо бери оне љиљане пуне руке, моје љиљане ... све, донеси ми, љуби ме, дај ми, закити се, украси ме, окити себе, молим те ... све моје љиљане, диши, удиши јако, живи, радуј се, живи! Кад сам мала била, а оно је сан био шта ли, онда сам замишљала, радовала се, заплакала наједанпут ... тако наједанпут и сад бих, Боже, исто онако плакала, али онако... А онамо, и онамо, видиш ли свуда тамо... онамо, снегови, злато, зраци, онај сјај, видиш ли, Боже, видиш ли? ... Онда је заћутала, занемела, за гледала се право у његове очи и хтела, очекивала његове брзе исто тако узбуђене одговоре. А он узрујан, сав узнемирен оним безумним изливом радости, гледао је и сам, нем, запрепашћен, у смртној муци да брзо пронађе, да каже нешто јако, узбуђено, снажно, што би је уверило и о његовом бурном узбуђењу. Али збуњен њеном младошћу, оном вечном ведрином младости што опија душу до лудила среће, он је наједанпут осетио како му је изненада немила страва заледила срце. И он јасно осети да се никако не може подићи до ње, да се онако не може радовати. Тада на његовом лицу заигра чудно израз неке дубоке мисли и јада. За неколико секунада букну пред његовом душом сва његова прошлост до најудаљенијих завојица, један живот сав одвратан, буран, перверзан, свакојак. И усред оне збуњености од срама, од кајања, од страха, од гриже савести и жаљења себе сама, он, први пут, јасно и оштро, осети како нешто као ужасна сенка старости паде однекуд на његов живот, оцрта се на његовом уплашеном лицу — сав ужас оне кобне разлике година на коју дотле никад није мислио. Малаксао уместо срећан, он се уплаши уместо да се нада. И с немирним, збуњеним очима, осушених уста, он одговори брзо, расејано:

— Да, врло лепо, имаш право, врло је лепо.

И тек што је ово рекао увиде и сам како је бескрајно јадан био овај одговор.

Као сан нејасна дотле, жена се прену, трже, онда се мало намршти и нешто свесније и као сама за себе стаде ослушкивати како се оне тајне силе буде.

Ћутали су. Његово укочено лице грчило се увек у оној ужасној напетости и јаду. Дисао је тешко, убрзано, као да се с највећом муком пење увис, дрхтао је од неког нејасног, језивог страха. Без снаге, без храбрости, без власти да влада собом он није могао пронаћи излаз. Онда је покушао да се насмеје. Смешкао се бесмислено и чинио се одвратним самом себи. Ћутали су дуго. А она је била све замишљенија и није му се више обраћала. Тада му се учини да је она погодила његову мисао и то га ужасну. И по сваку цену, што пре, одмах он је хтео да открије њену душу, да сазна оно што је она тог тренутка мислила, да брзо продре у само језгро питања што га је мучило.

Он устаде, узе је за руку:

— Мила, волиш ли ме, 'ајде брзо реци ми колико ме волиш?

— Ти знаш, па зашто ме питаш сад?

— Тако питам; срећан сам да увек о томе слушам.

— Добро, волим те ... Али признајем, малопре, неколико тренутака пре, волела сам те више.

— Заиста? Зашто?

— Не знам.

— Не, ти мораш, ти мораш рећи зашто, одмах ми мораш рећи.

— Кунем се не знам. Тако, наједанпут мање. Боже мој, то прође, тако наједанпут наиђе и прође. Ето сад те опет волим онако.

— А зашто, зашто ме волиш?

— Зашто? Безброј пута рекла сам ти зашто.

Њено се лице понова разведри. Она се смешила и говорила:

— Волим те, па волим те пре свега што си то ти, не знам то да ти кажем, што си ти, ето зато те волим. А после волим те што си паметан, озбиљан, побожан, отмен, али највише, највише што ниси као други, ето зато те највише волим,. због твоје прошлости што је чекала мене, што је сањала мене...

— Гле, а ти баш сигурна у то?

— Сигурна, да. Ти си ми рекао а ја ти верујем све, све је свето што ти кажеш.

Он је загрли и сакри лице. Онда се насмеја:

— Добро, лепо, добро. Али једнога дана сазнаш ти, да она прошлост, на пример, да сва она прошлост... то јест да није све онако као што сам те уверио, да није баш све онако. Да ли би ме волела тада?

Она лако задрхта али одлучно рече:

— Не. Зашто ми то говориш? Шта хоћеш?

— Шалим се, шалим, само се шалим. Ти знаш, није реч о мени. Па ти знаш да не може бити реч о мени. Онако ме интересује, јако, јако ме занима искрено занима. Али не треба толико заиста ... Жена, свака жена не би требала тако... претерано.

Он се играо неном руком, подрхтавао и продужио:

— Узми овако (разговарамо ништа друго, је ли?), узми овако пример један, једну категорију људи: прво, најпре, жена је анђео, прави правцати анђео, као ти, разумеш ли? Он је бурне, ружне прљаве прошлости, одвратног живота, немиран је и сав огрезао у неизлечивој страсти. Он и не тежи да се поправи; пази добро! А њу воли, то подвлачим. Он лаже, разумеш ли ме, лаже све, мора да лаже, али је добар и не труди се да се поправи јер зна да то не може, не каје се јер не помаже, али је у ствари добар, има пуно таквих. „Шта ћу“, мисли он, „ето и ја не бих хтео да сам такав, никако не бих хтео, али морам бити такав, немам снаге и нисам своје сопствено дело.“ А она у заблуди о њему, а он је воли, кажем ти, лудо је воли, и после, најзад, она, разумеш ли, сазна све. Може ли се том човеку опростити?

— Опростити таком човеку? Боже, никад, никад!

— Добро, ти кажеш, тако ти кажеш, добро, али друга категорија, ево, други пример, овакав рецимо: до брака буран, пуст, рђав живот. Онда после тога горко и отровно кајање и жарка, искрена жеља да се постане бољи, али не може, никако не може и никад неће моћи, јер крв, навика, страст, јер све је јаче, ужасно јаче. „Ето дао бих ногу, руку, шта не бих дао“, мисли он, „да бољи будем, да се наједанпут створим други, али не могу, не могу никако, не могу.“ Може ли му се опростити?

— Не, не, не може.

— Лепо, ти то кажеш, али то је лудо. Онда добро, узми трећу категорију овако: до брака рђав, покварен, свакојак живот, а у браку светао. Он је заиста други, очишћен и почиње нов, чист, исправан, сјајан живот најлепше верности. Замисли тако, а тада?

Она одговори брзо, упорно:

— Ни онда, ни онда; ја мислим ни онда не може, никако не може; не знам, али не може. И доста с твојим категоријама, него гледај тамо, ено, гледај тамо.

— Да, али ја не разумем, ја никако не разумем, лудо је то, нечовечно, то је лудо — упао је он брзо, бледећи.

Она га погледа зачуђено.

— Шалиш се. Шта ти је?

А човек се наједанпут снажно засмеја:

— Та шалим се, да, шалим се. Ти си у праву, потпуно си у праву. Никад не би требало опростити, никад, никад, никад, никоме!

Онда пажљиво, јако пажљиво погледа у понор који је ћутао. Па се брзо прену, и као да виче у помоћ врисну:

— Драга! драга! драга!