Ponor (Dragiša Vasić)

←Osveta

Ponor Pisac: Dragiša Vasić Vitlo i druge priče

Žena→

Sasvim gore, na vrtoglavim visinama Gemmypaѕѕa, stajali su oni sami, rame uz rame, i čekali rađanje sunca. Nad njima je zjapila prozračna dubina neba, pod nogama druga, crna bezdanska dubina ponora. I ćutali su i činilo se da ne dišu da ne bi narušili tišinu.

Ozdo, iz potpune tame, podizale se gore ka svetlosti mutne noćne magle, zgužvane u besformne mase, pa se vukle, nadimale i polipskom podmuklošću puzile zaplitajući se o stene. A duboko dole u bezdanu tonule su nejasne trunke građevina. Ni zvuka, ni najslabijeg daha vetra, ni lelujanja alpijske trave. U pritajenom večnom razmišljanju ćutala su i ledena polja i snegovi, beskrajni kameni lanci planina što su štrčali kao izlomljeni i razbacani, kao namršteni, crni i u oblacima ugušeni ogromni bršljani kostura, gordi posmatrači prohujalih vekova, kao prostranstvo na kome je sve izumrlo, kao predeli davno ugaslih, beživotnih planeta smrzlih u ledenoj kori — mračni i veličanstveni amblemi sveopšte smrti.

Sive magle što su gmizale u mraku, nagomilani i ogromni masivi tamnoga stenja i leda, činili su se elementima svemirskog haosa što se u neravnoj međusobnoj borbi i u svemirskom pokretu unapred čas pojavljuju, a čas halapljivo proždiru i nestaju, dok nad mračnim ponorom borbe, kao neki val koji se oseća ali ne vidi, lebdi veliki duh velikog Tvorca, sveprisutni i nevidljiv, nepostižan i nedeljiv. Kao u teškom snu vazduh zastao, zanemeo, zamro. Sve je u grobnom ćutanju, čekalo sunce: da se pojavi, da oživi, da ohrabri, da otkravi onaj samrtni led planete.

Bilo je hladno. Polako, podmuklo magle se podizale naviše, penjale do njihovih nogu, uvijale njihova tela hladom, mučile njihove oči. Ukočeni od zime oni se ježili, priljubljivali sve bliže, sve više, sve prisnije i oboje u bolnom i neizdržljivom nestrpljenju, u muci očekivali su izbavlje* Štampan u Brankovom broju Nove Evrope. nje. Hteli su svetlosti i toplote, osmejka i radosti, hteli su sunca.

I ono se javilo. Vetrić jedva čujnom gamom proneo se kroz trave, preko ljiljana, po ledenim poljima, po najvišim vršcima planina. Iza crnih vrhova, isred maglenih talasa, zastrujali su prvi milosrdni zraci, rasipajući se široko po nebu, drhteći u vazduhu, kao radosni treli. Svečano, polako, trijumfalno podizalo se sunce usred radosnog uzdaha svemirskog olakšanja.

Onda se u blesku što je u dugim širokim mlazevima radosno briznuo zaljuljalo celo ogromno more magle. Rastopljeno zlato razli se po maglama zagrevajući ih, raznoseći svuda svoj topli, svoj spasonosni, svoj mili pozdrav, i sve živo, zamirući, odgovori u nežnoj, drhtavoj sreći, još sanjivo sve se pružalo suncu, očekivalo njegovo milovanje. Zaleluja se alpijska trava, široko se rastvoriše plavi ljiljani, snažno zamirisaše njihovi petali; veselo se zaiskrili snežni vrhovi i masivi glečera nadvišeni nad bezdanom. Crni skeletni vršci zablistaše crvenim odblescima.

U predsmrtnim mukama magle se grčile, sklupčavale, kovitlale, topile. Probodene i rastopljene onim mladim zracima prozirale su se, rastezale, slabile i malaksavale, iščezavajući u visinama. Rastopljeno zlato prosipalo se pobedonosno daleko već u bezdanu, a po stenama bežale su vijući se gonjene i plašljive senke poslednjih oblaka. Sunce je izašlo. Sve se najedanput ispunilo pijanom radošću i smeh, zdravi, snažni pobednički i veseli smeh života pronese se zemljom. Zasmejaše se snegovi i zarumenjene kamene tvrdinje, glasno i burno zasmejaše se potoci; sve je oživelo, sve je udisalo, sve se naslađivalo, svuda se pronosio veseli ljubavni šapat.

Naslonjeni jedno uz drugo oni su još uvek ćutljivo stajali. Onda se on odvojio, uklonio, seo na kamen i plašljivo pogledao u nju, dok je ona ostala na mestu uznoseći se, pružajući se, nudeći se suncu. Svetle njene oči bile su široko otvorene i plamteći u ekstazi upijale su u sebe život. Mladi, topli zraci zalivali su joj lice, pa su kroz trepavice pronicali u dubinu njenih zenica, treptali na zarumenjenim obrazima, mrsili se u zlatnim paučinama njene kose pretvarajući je u zlatni oreol. Kao kod ushićene sedmogodišnje devojčice usta su joj bila malo otvorena. I dok su joj se devičanske grudi talasale u onom nemiru, ona je besvesno, zajedno s cvećem i snegovima, pozdravljala ovaj slobodni, široki, radosni život.

Najedanput, sa svojim sjajnim preobraženim licem okrenula se njemu i kao da je poletela ili se survala grčevito ga ščepala za ruku.

— Bože, kako sam srećna, oh koliko sam srećna! Nikad, celoga svoga života, nikad nisam bila tako srećna — gušila se upijajući se u njegove oči. — Voliš li me? A sunce, je li, voliš li ga, voliš li sunce? Nebo voliš li, voliš li ove zrake, ove sjajne, ove zlatne snopove, voliš li sve? Bože, kako čudno, kako ja volim sve ... ovako ... tako ... sad evo ovog časa sve sam zavolela i obuhvatila bih, obgrlila, utonula u sve, rastopila bih se sva u suncu; htela bih da poletim, da poletimo, da se rastopimo tako zajedno; je li da se rastopimo, da iščeznemo u svemu, da zagrlimo?... I privijajući se sve poverljivije i maznije nastavljala je brzo, ne dišući:

— Eto, mili, dragi, ti, mili moj dragi ... kad sam bila mala ... ovako ... oh Bože, nekad, ne znam ni ja, tako nešto mahnito, ne sećam se više, ničega se ne sećam, naslućivala sam, sanjala sam, jest sanjala sam, čeznula, žudila ... šta mi je sad, Bože? I sad je došlo to... eto potpuno... hvala Bogu, potpuno sve o čemu sam sanjala. Ovde dođi ... Bože hvala ti ... evo ovde priđi mi sasvim blizu, odavde se vidi, oseća najbolje, zagrli me, jako me zagrli, jako, što jače, tako ... gledaj sve se smeje, ama smeje se sve, potoci, snegovi, vazduh, glečeri... Gle, ljuljani plavi, eno kaćunak! Zagrli me, idi, idi brzo, uberi, brzo beri one ljiljane pune ruke, moje ljiljane ... sve, donesi mi, ljubi me, daj mi, zakiti se, ukrasi me, okiti sebe, molim te ... sve moje ljiljane, diši, udiši jako, živi, raduj se, živi! Kad sam mala bila, a ono je san bio šta li, onda sam zamišljala, radovala se, zaplakala najedanput ... tako najedanput i sad bih, Bože, isto onako plakala, ali onako... A onamo, i onamo, vidiš li svuda tamo... onamo, snegovi, zlato, zraci, onaj sjaj, vidiš li, Bože, vidiš li? ... Onda je zaćutala, zanemela, za gledala se pravo u njegove oči i htela, očekivala njegove brze isto tako uzbuđene odgovore. A on uzrujan, sav uznemiren onim bezumnim izlivom radosti, gledao je i sam, nem, zaprepašćen, u smrtnoj muci da brzo pronađe, da kaže nešto jako, uzbuđeno, snažno, što bi je uverilo i o njegovom burnom uzbuđenju. Ali zbunjen njenom mladošću, onom večnom vedrinom mladosti što opija dušu do ludila sreće, on je najedanput osetio kako mu je iznenada nemila strava zaledila srce. I on jasno oseti da se nikako ne može podići do nje, da se onako ne može radovati. Tada na njegovom licu zaigra čudno izraz neke duboke misli i jada. Za nekoliko sekunada buknu pred njegovom dušom sva njegova prošlost do najudaljenijih zavojica, jedan život sav odvratan, buran, perverzan, svakojak. I usred one zbunjenosti od srama, od kajanja, od straha, od griže savesti i žaljenja sebe sama, on, prvi put, jasno i oštro, oseti kako nešto kao užasna senka starosti pade odnekud na njegov život, ocrta se na njegovom uplašenom licu — sav užas one kobne razlike godina na koju dotle nikad nije mislio. Malaksao umesto srećan, on se uplaši umesto da se nada. I s nemirnim, zbunjenim očima, osušenih usta, on odgovori brzo, rasejano:

— Da, vrlo lepo, imaš pravo, vrlo je lepo.

I tek što je ovo rekao uvide i sam kako je beskrajno jadan bio ovaj odgovor.

Kao san nejasna dotle, žena se prenu, trže, onda se malo namršti i nešto svesnije i kao sama za sebe stade osluškivati kako se one tajne sile bude.

Ćutali su. Njegovo ukočeno lice grčilo se uvek u onoj užasnoj napetosti i jadu. Disao je teško, ubrzano, kao da se s najvećom mukom penje uvis, drhtao je od nekog nejasnog, jezivog straha. Bez snage, bez hrabrosti, bez vlasti da vlada sobom on nije mogao pronaći izlaz. Onda je pokušao da se nasmeje. Smeškao se besmisleno i činio se odvratnim samom sebi. Ćutali su dugo. A ona je bila sve zamišljenija i nije mu se više obraćala. Tada mu se učini da je ona pogodila njegovu misao i to ga užasnu. I po svaku cenu, što pre, odmah on je hteo da otkrije njenu dušu, da sazna ono što je ona tog trenutka mislila, da brzo prodre u samo jezgro pitanja što ga je mučilo.

On ustade, uze je za ruku:

— Mila, voliš li me, 'ajde brzo reci mi koliko me voliš?

— Ti znaš, pa zašto me pitaš sad?

— Tako pitam; srećan sam da uvek o tome slušam.

— Dobro, volim te ... Ali priznajem, malopre, nekoliko trenutaka pre, volela sam te više.

— Zaista? Zašto?

— Ne znam.

— Ne, ti moraš, ti moraš reći zašto, odmah mi moraš reći.

— Kunem se ne znam. Tako, najedanput manje. Bože moj, to prođe, tako najedanput naiđe i prođe. Eto sad te opet volim onako.

— A zašto, zašto me voliš?

— Zašto? Bezbroj puta rekla sam ti zašto.

Njeno se lice ponova razvedri. Ona se smešila i govorila:

— Volim te, pa volim te pre svega što si to ti, ne znam to da ti kažem, što si ti, eto zato te volim. A posle volim te što si pametan, ozbiljan, pobožan, otmen, ali najviše, najviše što nisi kao drugi, eto zato te najviše volim,. zbog tvoje prošlosti što je čekala mene, što je sanjala mene...

— Gle, a ti baš sigurna u to?

— Sigurna, da. Ti si mi rekao a ja ti verujem sve, sve je sveto što ti kažeš.

On je zagrli i sakri lice. Onda se nasmeja:

— Dobro, lepo, dobro. Ali jednoga dana saznaš ti, da ona prošlost, na primer, da sva ona prošlost... to jest da nije sve onako kao što sam te uverio, da nije baš sve onako. Da li bi me volela tada?

Ona lako zadrhta ali odlučno reče:

— Ne. Zašto mi to govoriš? Šta hoćeš?

— Šalim se, šalim, samo se šalim. Ti znaš, nije reč o meni. Pa ti znaš da ne može biti reč o meni. Onako me interesuje, jako, jako me zanima iskreno zanima. Ali ne treba toliko zaista ... Žena, svaka žena ne bi trebala tako... preterano.

On se igrao nenom rukom, podrhtavao i produžio:

— Uzmi ovako (razgovaramo ništa drugo, je li?), uzmi ovako primer jedan, jednu kategoriju ljudi: prvo, najpre, žena je anđeo, pravi pravcati anđeo, kao ti, razumeš li? On je burne, ružne prljave prošlosti, odvratnog života, nemiran je i sav ogrezao u neizlečivoj strasti. On i ne teži da se popravi; pazi dobro! A nju voli, to podvlačim. On laže, razumeš li me, laže sve, mora da laže, ali je dobar i ne trudi se da se popravi jer zna da to ne može, ne kaje se jer ne pomaže, ali je u stvari dobar, ima puno takvih. „Šta ću“, misli on, „eto i ja ne bih hteo da sam takav, nikako ne bih hteo, ali moram biti takav, nemam snage i nisam svoje sopstveno delo.“ A ona u zabludi o njemu, a on je voli, kažem ti, ludo je voli, i posle, najzad, ona, razumeš li, sazna sve. Može li se tom čoveku oprostiti?

— Oprostiti takom čoveku? Bože, nikad, nikad!

— Dobro, ti kažeš, tako ti kažeš, dobro, ali druga kategorija, evo, drugi primer, ovakav recimo: do braka buran, pust, rđav život. Onda posle toga gorko i otrovno kajanje i žarka, iskrena želja da se postane bolji, ali ne može, nikako ne može i nikad neće moći, jer krv, navika, strast, jer sve je jače, užasno jače. „Eto dao bih nogu, ruku, šta ne bih dao“, misli on, „da bolji budem, da se najedanput stvorim drugi, ali ne mogu, ne mogu nikako, ne mogu.“ Može li mu se oprostiti?

— Ne, ne, ne može.

— Lepo, ti to kažeš, ali to je ludo. Onda dobro, uzmi treću kategoriju ovako: do braka rđav, pokvaren, svakojak život, a u braku svetao. On je zaista drugi, očišćen i počinje nov, čist, ispravan, sjajan život najlepše vernosti. Zamisli tako, a tada?

Ona odgovori brzo, uporno:

— Ni onda, ni onda; ja mislim ni onda ne može, nikako ne može; ne znam, ali ne može. I dosta s tvojim kategorijama, nego gledaj tamo, eno, gledaj tamo.

— Da, ali ja ne razumem, ja nikako ne razumem, ludo je to, nečovečno, to je ludo — upao je on brzo, bledeći.

Ona ga pogleda začuđeno.

— Šališ se. Šta ti je?

A čovek se najedanput snažno zasmeja:

— Ta šalim se, da, šalim se. Ti si u pravu, potpuno si u pravu. Nikad ne bi trebalo oprostiti, nikad, nikad, nikad, nikome!

Onda pažljivo, jako pažljivo pogleda u ponor koji je ćutao. Pa se brzo prenu, i kao da viče u pomoć vrisnu:

— Draga! draga! draga!