Пуста болест у св’јет ударила,
Мори пуста и старо и младо
А раставља и мило и драго:
У бијеле сердареве дворе.
Најприје се сердар разболио, 5
Разболио, па и преболио.
Два су му се сина разбољела,
Двије му се шћери разбољеле,
Двије му се снахе разбољеше.
Умријеше два сердаревића, 10
И дв’је шћери старога сердара,
И дв’је снахе старога сердара.
У дану[1] је све то изгинуло.
Старијег му сина изнесоше,
И другог му сина изнесоше, 15
И пред њима коње изведоше,
Да не муче[2] коњи у подруму,
Да их пусте на телала дају[3].
Кад старију снаху изнесоше,
Пред њом носе бешу од мерџана[4]20
У бешици прем нејако чедо,
Ах, да чедо на дојиљу даду.
Кад му млађу снаху изнесоше,
Пред њом носе кутију прстења,
Да их пусте на телала дају! 25
Кад старију ћерцу изнесоше,
Пред њом носе соргуч[5] од бисера,
Да га пуста на низиљу дају.
Кад му млађу шћерцу изнијеше,
Пред њом носе ђерђеф од мерџана, 30
На ђерђефу рида[6] сухо злато,
Да је пусту на везиљу дају,
Да не тамни у њедрима злато.
За њима је сердар излазио
О два штапа на авлинска врата: 35
Аох, синци, грдне ране моје!
Моји синци, договори моји,
Снахе моје, разговори моји,
Шћери моје, послушнице моје,
Јадан ти сам иза вас остао!" 40
То изрече, а душицу пусти.
