Пуста болест у свјет ударила,
Мори пуста и старо н младо
А раставља и мило и драго,
У бијеле сердареве дворе
Најприје се сердар разболло, 5
Разболио па и преболио.
Два су му се сина разбољела,
Двије му се шћери разбољеле,
Двије му се снахе разбољеше,
Умријеше два сердаревића 10
И двије шћери старога сердара
И двије снахе старога сердара;
У дану је све то преминуло,
Старијег му сина нзнесоше
И другог му сина нзнесоше 15
И пред њима коње изведоше
Да не муче коњи у подруму,
Да их пусте па телала дају;
Кад старију снаху изнесоше,
Пред њом носе бешу од мерџана 20
У бешиди прем нејако чедо,
Ах, да чедо на дојиљу даду;
Кад му млађу снаху изнесоше,
Пред њом носе кутију прстена,
Да нх пусте па телала дају; 25
Кад старију, ћерцу изнесоше,
Пред њом носе соргућ од бисера,
Да га пуста на низиљу дају;
Кад му млађу шћерцу изнијеше,
Пред њом носе ђерђев од меџана, 30
На ђерђеву вида[1] сухо злато,
Да је пусту на везиљу дају,
Да не тамни у њедрима злато.
За њима је сердар излазио
О два штапа на авлинска врата: 35
„Аох, сине грдне ране моје,
Моји синци договори моји,
Снахе моје разговорн моји,
Шћери моје послушнице моје,
Јадан ти сам иза вас остао! —“ 40
То изрече, а душицу пусти.
Из овога ми је бира запало шест пјесама код загребачкога књижевника г. Николе Кокотовића и седма (одуља) Маџарка дјевојка; а још и четири изворне слике нз кадилука столачкога!!!
