Политичка прошлост Хрвата 11

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Турска најезда[уреди]

Док се у Угарској изграђивала анжувинска империја Лудвика I, у Србији стварала Душанова царевина, а у Босни Тврткова краљевина, тамо на истоку, на прелазу из Европе у Азију на обалама Мраморног Мора Османова династија ударала је темеље држави која ће порушити све те царевине и краљевине и на њиховим рушевинама изградити своју империју. Са јаком централном влашћу, добром управом и ваљано организованом војском, Османова држава XIV, XV и XVI века далеко је била одмакла од феудалном анархијом разграђених држава Југоисточне Европе и средњег Подунавља. После битке на Косову 1389 Угарска и Хрватска су биле позване или да зауставе даље турско продирање или да и оне подлегну новом освајачу. Читав низ ратова водиће оне у XV веку против Турске, али све је било узалуд. У малим сукобима или бојевима са пашама и везирима могао је имати успеха један Јанко Хуњади, али кад год би се угарско-хрватска војска нашла у очи са самим султаном, била би тучена. Постепено али сигурно Османлија је рушио једну по једну брану, коју су пред њега истицали угарско-хрватски краљеви. После Жигмундова пораза код Никопоља 1396 нестало је Бугарске. Порази Владислава Јагеловића код Варне 1444 г. и Јанка Хуњадија на Косову 1448 г. помакли су одбранбене линије Угарске на Дунав. Србија пада 1459, Босна 1463, Матија Корвин ствара јајачку и сребрничку бановину и поставља нову брану турском освајачу. На целој дужини фронта од ушћа Дунава до Јадранског Мора угарске и хрватске земље отворене су нападима турских војска.

Долазећи на Балкан Турчин је донео један нови начин ратовања, харање и пљачкање. Не признавајући никад мир неверницима, он је на граници непрестано ратовао четујући, робећи, палећи. На десетине и стотине километара даљине од својих граница турске чете и читаве војске уништавале су све пред собом. Немогуће је набројати број њихових упада у хрватске земље у XV и XVI веку. Тешко је данас утврдити, колико је стотина градова порушено, хиљада села попаљено а стотине хиљада људи побијено или у робље одвучено. Једно се сигурно може знати да је ова турска најезда из темеља изменила етничку слику наших земаља.

Угарско-хрватски краљеви још од почетка турских упада труде се да колико толико одбране своје земље. Још Жигмунд ствара према њима неку врсту Војне Границе, доцније у току XV века од Београда преко Сребрника, Јајца и Клиса све до Јадранског Мора у читавом низу тврђава и тврђавица живео је један јуначки граничарски свет увек спреман да се брани и да напада. Међутим, слаба је то била одбрана према страшној навали. Посебице кад је освојена Босна, њени богумили прешли на ислам и постали љута крајина ислама према хришћанској Европи, хрватске земље су издисале под ударцима њихових мачева. Хрватски великаши трудили су се да сами носе терет одбране свога завичаја све до боја на Крбави 1493. На том пољу дочекао је хрватски бан Деренчин босанског Јакуб-пашу кад се враћао из пљачке из Хрватске и Словеначке, али је био страховито потучен; у боју изгибе цвет хрватског племства.

Ни далматинско приморје није боље пролазило од осталих хрватских земаља. Пред навалом турских пљачкашких одреда велике масе становништва из унутрашњости наших земаља бежале су према Јадранском Мору. Градови у приморју заштићени од турског напада бедемима и млетачком флотом били су препуни ових избеглица. Њихово пословењивање, почело већ раније, убрзава се сада кад су их преплавиле југословенске избегличке гомиле. У XV и XVI веку добијају дотле претежно латински Трогир, Сплит и Дубровник свој југословенски карактер. У то време освајају Хрвати етнички и далматинска острва. Тако је турска најезда припомогла да етнички завладамо далматинским приморјем управо онда, кад му је постала господаром Венеција и кад је на старој романској основи почела да врши у тим пределима културно освајање италијанско.

За време тешких борба хрватског народа са Турцима у другој половини XV века феудализам наставља са растакањем државног организма Угарске и Хрватске. После Матије Корвина (1458—1490), сина Јанка Хуњадија и последњег угарско-хрватског краља од већег значаја, на угарско-хрватски престо долази Владислав II Јагеловић. Он је био слаб владалац, неспособан да укроти разуздано племство и да осигура земљу од турских упада. Хабзбурговци стално наваљују да се њима преда Угарска. Владислав II склапа с њима 1506 уговор да ће они наследити угарско-хрватски престо ако изумре његова династија.

Турски упади, пљачке и робљења доводили су до очајања хрватске и јужне угарске земље. Сељаци су дигли тамо и буну под својим вођом Дожом, а Хрватска дотерана у очајање морала је тражити помоћ од Аустрије. Још пре битке на Мохачу аустриске су посаде запоселе неке хрватске градове на граници према Турској.

Ни за владе малолетног Владислављевог сина Лудвига II нису се поправиле прилике У држави. Краљева околина својом неваљалом управом изазивала је огорчење у народу, ердељски кнез Иван Запоља води борбу да отме себи престо, а за то време доле на југу освајају Турци 1521 Београд, капију Угарске. Неколико година после тога, 1520, Сулејман Величанствени, турски султан, разбио је угарско-хрватску војску на Мохачком Пољу; у бици је заглавио и краљ Лудвиг II. Мохач је угарско-хрватско Косово. После овог пораза Угарска и Хрватска неће имати више снаге да се брано саме од Турака и отсад ће Немачки Рајх, тј. Хабзбурговци, преузети на себе дужност да спрече даље продирање Турака у Средњу Европу.

Средњовековно угарско-хрватско краљевство подлегло је у борби јачем, спремнијем и боље организованом противнику.