Politička prošlost Hrvata 11

Turska najezda

Dok se u Ugarskoj izgrađivala anžuvinska imperija Ludvika I, u Srbiji stvarala Dušanova carevina, a u Bosni Tvrtkova kraljevina, tamo na istoku, na prelazu iz Evrope u Aziju na obalama Mramornog Mora Osmanova dinastija udarala je temelje državi koja će porušiti sve te carevine i kraljevine i na njihovim ruševinama izgraditi svoju imperiju. Sa jakom centralnom vlašću, dobrom upravom i valjano organizovanom vojskom, Osmanova država XIV, XV i XVI veka daleko je bila odmakla od feudalnom anarhijom razgrađenih država Jugoistočne Evrope i srednjeg Podunavlja. Posle bitke na Kosovu 1389 Ugarska i Hrvatska su bile pozvane ili da zaustave dalje tursko prodiranje ili da i one podlegnu novom osvajaču. Čitav niz ratova vodiće one u XV veku protiv Turske, ali sve je bilo uzalud. U malim sukobima ili bojevima sa pašama i vezirima mogao je imati uspeha jedan Janko Hunjadi, ali kad god bi se ugarsko-hrvatska vojska našla u oči sa samim sultanom, bila bi tučena. Postepeno ali sigurno Osmanlija je rušio jednu po jednu branu, koju su pred njega isticali ugarsko-hrvatski kraljevi. Posle Žigmundova poraza kod Nikopolja 1396 nestalo je Bugarske. Porazi Vladislava Jagelovića kod Varne 1444 g. i Janka Hunjadija na Kosovu 1448 g. pomakli su odbranbene linije Ugarske na Dunav. Srbija pada 1459, Bosna 1463, Matija Korvin stvara jajačku i srebrničku banovinu i postavlja novu branu turskom osvajaču. Na celoj dužini fronta od ušća Dunava do Jadranskog Mora ugarske i hrvatske zemlje otvorene su napadima turskih vojska.

Dolazeći na Balkan Turčin je doneo jedan novi način ratovanja, haranje i pljačkanje. Ne priznavajući nikad mir nevernicima, on je na granici neprestano ratovao četujući, robeći, paleći. Na desetine i stotine kilometara daljine od svojih granica turske čete i čitave vojske uništavale su sve pred sobom. Nemoguće je nabrojati broj njihovih upada u hrvatske zemlje u XV i XVI veku. Teško je danas utvrditi, koliko je stotina gradova porušeno, hiljada sela popaljeno a stotine hiljada ljudi pobijeno ili u roblje odvučeno. Jedno se sigurno može znati da je ova turska najezda iz temelja izmenila etničku sliku naših zemalja.

Ugarsko-hrvatski kraljevi još od početka turskih upada trude se da koliko toliko odbrane svoje zemlje. Još Žigmund stvara prema njima neku vrstu Vojne Granice, docnije u toku XV veka od Beograda preko Srebrnika, Jajca i Klisa sve do Jadranskog Mora u čitavom nizu tvrđava i tvrđavica živeo je jedan junački graničarski svet uvek spreman da se brani i da napada. Međutim, slaba je to bila odbrana prema strašnoj navali. Posebice kad je osvojena Bosna, njeni bogumili prešli na islam i postali ljuta krajina islama prema hrišćanskoj Evropi, hrvatske zemlje su izdisale pod udarcima njihovih mačeva. Hrvatski velikaši trudili su se da sami nose teret odbrane svoga zavičaja sve do boja na Krbavi 1493. Na tom polju dočekao je hrvatski ban Derenčin bosanskog Jakub-pašu kad se vraćao iz pljačke iz Hrvatske i Slovenačke, ali je bio strahovito potučen; u boju izgibe cvet hrvatskog plemstva.

Ni dalmatinsko primorje nije bolje prolazilo od ostalih hrvatskih zemalja. Pred navalom turskih pljačkaških odreda velike mase stanovništva iz unutrašnjosti naših zemalja bežale su prema Jadranskom Moru. Gradovi u primorju zaštićeni od turskog napada bedemima i mletačkom flotom bili su prepuni ovih izbeglica. Njihovo poslovenjivanje, počelo već ranije, ubrzava se sada kad su ih preplavile jugoslovenske izbegličke gomile. U XV i XVI veku dobijaju dotle pretežno latinski Trogir, Split i Dubrovnik svoj jugoslovenski karakter. U to vreme osvajaju Hrvati etnički i dalmatinska ostrva. Tako je turska najezda pripomogla da etnički zavladamo dalmatinskim primorjem upravo onda, kad mu je postala gospodarom Venecija i kad je na staroj romanskoj osnovi počela da vrši u tim predelima kulturno osvajanje italijansko.

Za vreme teških borba hrvatskog naroda sa Turcima u drugoj polovini XV veka feudalizam nastavlja sa rastakanjem državnog organizma Ugarske i Hrvatske. Posle Matije Korvina (1458—1490), sina Janka Hunjadija i poslednjeg ugarsko-hrvatskog kralja od većeg značaja, na ugarsko-hrvatski presto dolazi Vladislav II Jagelović. On je bio slab vladalac, nesposoban da ukroti razuzdano plemstvo i da osigura zemlju od turskih upada. Habzburgovci stalno navaljuju da se njima preda Ugarska. Vladislav II sklapa s njima 1506 ugovor da će oni naslediti ugarsko-hrvatski presto ako izumre njegova dinastija.

Turski upadi, pljačke i robljenja dovodili su do očajanja hrvatske i južne ugarske zemlje. Seljaci su digli tamo i bunu pod svojim vođom Dožom, a Hrvatska doterana u očajanje morala je tražiti pomoć od Austrije. Još pre bitke na Mohaču austriske su posade zaposele neke hrvatske gradove na granici prema Turskoj.

Ni za vlade maloletnog Vladislavljevog sina Ludviga II nisu se popravile prilike U državi. Kraljeva okolina svojom nevaljalom upravom izazivala je ogorčenje u narodu, erdeljski knez Ivan Zapolja vodi borbu da otme sebi presto, a za to vreme dole na jugu osvajaju Turci 1521 Beograd, kapiju Ugarske. Nekoliko godina posle toga, 1520, Sulejman Veličanstveni, turski sultan, razbio je ugarsko-hrvatsku vojsku na Mohačkom Polju; u bici je zaglavio i kralj Ludvig II. Mohač je ugarsko-hrvatsko Kosovo. Posle ovog poraza Ugarska i Hrvatska neće imati više snage da se brano same od Turaka i otsad će Nemački Rajh, tj. Habzburgovci, preuzeti na sebe dužnost da spreče dalje prodiranje Turaka u Srednju Evropu.

Srednjovekovno ugarsko-hrvatsko kraljevstvo podleglo je u borbi jačem, spremnijem i bolje organizovanom protivniku.