Полажајник

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Полажајник
Писац: Драгутин Илић


Dragutin J. Ilic (1858-1926).jpg




            
Полажајник

Тамна нојца шири крила,
Па како се наткрилила,
Под звездама неба плава
Милином је затрептала.
А с висина,
Са планина,
Преко поља,
Снежних доља,
Анђелак се један слази,
Косицу му звезда кити,
Снежним друмом жури, хити,
Хоће људе да полази.
А с кровова завејаних
Димњаци се пуше веће,
И анђелак весо, чио,
Кроз улице, ено, леће;
Све од дома
Па до дома.
Позвецкује,
Покликује:
„Домаћице Хришћанине!
Отварај ми тешка врата,
Ево иде Божић, бата;
Са истока звезда броди
Христос нам се јутрос роди!“

На огњишту пуно жара,
Он бадњаком ватру џара;
А варнице
Јатимице,
Засветлеле,
Полетеле,
Па ко да су златне звезде
Кроз гарави димњак језде.
А анђелак, препуп миља,
Са столице,
Троножице,
Домаћина благосиља:
„Кол'ко златних варничица
Тол'ко сретних годиница
Домаћине Бог ти дао!
У дому ти срећа стара
Над огњиштем царовала!
Варничице,
Жеравице,
Лети, лети,
На дан светли;
Сретно доме с домаћином!
Капала ти лоза вином!
У торови стадо мило
Да Бог да се хиљадило!
У пољу ти шеничица,
У градини кошничица;
Из кошнице челе миле
Сунашце ти замрежиле!
Челе мале
Зазукале,
Па су летом попевале:
Домаћице,
Светло лице!
Устај горе,
Мети дворе;
Преко поља,
Росних доља,
Преко река,
Из далека,
Ено таман облак лети;
То небио облак клети,
Веће кита од јунака
(Желиће их мајка свака)!
Златне токе позвецкују,
А јунаци покликују:
Пред кућом ти никло цвеће,
А по цвећу тихо шеће
Златна тица
Пауница;
То небила пауница
Веће мила девојчица;
Златном жицом везак везе,
Све дарове
За сватове,
А уз везак пева мила:
Лакше, лакше, ђувегијо,
Пови твоја сива крила,
Докле бабо стреју дигне,
Да се под њу јунак склониш,
Да ми перја не поломиш!
Варничице,
Жеравице,
Лети, лети,
На дан светли,
Данас срећа свима ходи:
Христос нам се јутрос роди!“

И вес’о анђелак из дома се диже
Божитње колаче на повесмо ниже,
Кроз улице лети па дечицу буди:
„Устаните, децо, снег је пао свуди!
Родио се божић потеците само,
Да га новим снегом љуцки изгрудамо.“
А из дома деца журе,
Кроз улице лете, јуре:
„Камо божић? Ено, ено,
За онај се брестак скрио
Грудава је накупио!
Непуштајте њега тамо,
Да га добро изгрудамо!
А када му доста буде
Позваћемо Божић Бату
На брдашце оно тамо
Да се скуна тоциљамо !“
И за час га мала деца опколише,
Грудвицама снежним сад га окупише;
Весели анђелак час напред полети,
Час га грудва стигне, сад опет прелети,
А сад, ено, грудве лете око њега,
Косице му пуне божитњега снега!

Сиромах анђелак у чуду се нађе
Каква ли га напаст од дечице снађе,
Ручицама баца онај снежак бели,
Гоне га дечаци, чили и весели!
Па већ кад се уморио,
А са цркве на јутрење
Јасно звоно зазвонило;
Он одлете светом храму,
Где с’ побожна песма вије,
Од потере да се скрије.
А у храму трепте свеће,
Као звезде са висина,
А молитва света леће
Божијега здрави сина.
И анђелак мили измеђ људи прође
Над олтаром светим весео се диже,
Па докле се песма небу узносила
Он радостан даре полажачке ниже!



Извор[уреди]

  • Летопис Матице српске, књига 150, 1887, свеска друга, Нови Сад, стр. 104-107.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 94 године.