Покрај мора
Док поноћ нијема свија се и тоне
И море бунца и о хриду звони,
Куда ли мене моји снови гоне
И – зашто срце шаље уздах бони?
За киме плаче?... да ли на гробове
Уз тужни шушањ бршљана зелена
Из црне таме моју срећу зове
Да тужно јекне бона пјесма њена?!...
... Да пјева мене!...
- - - - - - - ту, гдје хучни вали
Под ризом ноћи грле се и пјене
Под сводом неба што звијезде пали
Да звони силно боне пјесме њене
А ја? – кô књига пуна страшних слова
Да стојим тако без бола и нада
Слушајућ' како дрхти пјесма ова
И с валом негдје губи се и пада...
У Херцег-Новом, 1901.
