Покондирена тиква/29

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ
◄   Позорје 9. Позорје 10.   ►

Позорје десето


ЕВИЦА, ВАСИЛИЈЕ, ПРЕЂАШЊИ


ЕВИЦА: Ах, ујо, добро кад смо вас нашли, молим, вас, ви нам помозите. Мој је Василије добио лутрију, али је решконта у овога господина филозофа.

МИТАР: Аа, филозоф је ово? Зашто ви не дате момку што је његово?

РУЖИЧИЋ: Хелено моја, твоје (хм, хм) лице возгрјеват моје (хм, хм) серце.

МИТАР: Бре, говори људски, зашто ако те окупим, нећеш се знати ни ти ни твој језик. Решконту дај овамо!

РУЖИЧИЋ: Да претворитсја в камен моје тјело, ашче знам за какову решконту.

ЕВИЦА: Није ли вам моја мати дала с бурмутицом?

РУЖИЧИЋ: Дафно моја, зри моје лице, недостојно тоже бурмутице.

ВАСИЛИЈЕ: Ах, моји лепи дванаест хиљада!

ЕВИЦА: Ујо слатки, немојте га пуштати, није мала сума. Натерајте га да нам врати, даћемо и њему штогод, је л' Васо?

ВАСИЛИЈЕ: Сто форинти. Само да нам да.

ЕВИЦА: Видите како мој Васа добро мисли.

МИТАР: Дакле, напоље с решконтом.

РУЖИЧИЋ: Фараонови потомци, разумејте мја, не знам ни за какову решконту.

ЕВИЦА: Не знате ону малу плаветну хартију, исписану?

РУЖИЧИЋ: Никакоже.

ЈОВАН: Да не буде ова? (Покаже решконту.)

ВАСИЛИЈЕ: Ха (загрли га), слатки, медени Јоване!

ЕВИЦА: Код Јована решконта. Ах, ах! Како си је нашао?

ЈОВАН: Дао ми је овај филозоф.

РУЖИЧИЋ: Бози, вскују аз не вједал тоје.

ЈОВАН: Хеј панове, кед бисте ми вједали, за раз бисме от'шли и взели пјењази, а потом бисме купили руху.

ВАСИЛИЈЕ: Јоване, слатки Јоване, пет стотина форинти ... то је мало, осам стотина форинти, ... хиљаду форинти имаш од мене. Ти си мене срећним учинио. Мајстор-Митре, овде имаш дванаест хиљада примити, јесам ли сад заслужио Евичину руку добити?

МИТАР: Јеси, мој синко, ти си се увек поштено владао, и само ти је шкодило што новаца ниси имао. Но ево, фала богу, и тога си достао. Сад можеш бити мој зет.

ФЕМА: Шта, твој зет, а мене нико не пита кад се моја кћи удаје.

МИТАР: Е, ти си од велике фамилије, ко се сме с тобом мешати. Само филозофи се могу с тобом разговарати, други нико.

ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице.

ФЕМА: Мајсторице, ниткове, ваљда сам ти коже чинила.

МИТАР: Него ниси Знаш шта је, Фемо, Васа нека узме Евицу, а ти пођи за филозофа.

ФЕМА: Нек' иде без трага, ја га не требам.

МИТАР: Зашто? Видиш како је леп, како је одевен и новчан. Срам те буди, шта си почела! Зашто не распита најпре ко је он и шта је? Не верујем да му и имена знаш.

ФЕМА: Светозар Ружичић.

МИТАР: Ружичић, Ружичић, да не буде тај што је служио у дућану код Јелкића и штету учинио? Он је, на моју душу, зашто смо чули да се после некако на науку дао. Еј, Фемо, Фемо! А ко ти је то до требе, откуд је та опет?

САРА: Ја сам господа Сара од Младенић, супруга покојног господина Младенића, која сам чест имала код графа и код графице Шварц на десној, врло ретко на левој страни бити.

МИТАР: Аа, сад ми пада на памет колико сам је пута видио кад сам покојном графу чизме прави. Ту је она била куварица. - Моја Фемо, стиди се, какво си друштво изабрала!

ФЕМА: Ја не могу бити паорка као ви.

МИТАР: У чему ти мислиш да си боља од нас?

ФЕМА: (покаже му сат): Ко још ово носи? То се зове ноблес, а не прати судове.

МИТАР: Е, ако хоћеш ти на то, то је моја жена од вас свију највећа помодарка, зашто она носи клепетушу око врата, а то је само у Лондону обичај.

ФЕМА: (Сари): Може то бити, ма шере?

САРА: Уј, журналу нема границе.

ФЕМА: (успијајући); И ја могу тако исто нобл бити као Енглескиње. Јохан, да ми купиш једну клепетушу, само која добар глас има.

МИТАР: Да, само која добар глас има, да се из далека чује да је Фема луда. Поганије женске, шта мислите ви да је то мода? Један има гуке око врата, па мето крогн да заклони своју болест, а други то таки за моду узимају. Један има криве ноге, мора да их заклони с панталонама; хајде, то је мода. Једна стоји као петачка, раширена и неотесана, мора своју масу мало да утегне, па даје начинити мидер, то је сад мода; и оне које као трска стоје морају да се утегну, не пазећи што с тим здрављу свом шкоде. Једна нема косе, узима туђу да своју руготу сакрије; е, и то је мода; хајде прави локне, натркачи их на очи, макар вид изгубила, и макар како стајало, то мора бити, тако хоће мода.

ФЕМА: (Сари): Хи, хи, хи! ... Сун паурентр.

САРА: Уј!

ФЕМА: Једанпут засвагда, ко је нобл, онај је мој, а ко није, марш апорт! (Показује на Василија.)

ВАСИЛИЈЕ: Милостива госпоја, коми фо, коми фо, ја имам дванаест хиљада, могу бити нобл, само ми дајте Евицу.

САРА: Шармант, ма шере.

ФЕМА: А, ко ми фо, зашто ниси одавно казао да си нобл пак би добио Евицу.

ВАСИЛИЈЕ: И она је моја?

ФЕМА: Уј, само под тим уговором да с њоме француски говориш.

ВАСИЛИЈЕ: И турски, ако хоћеш, само кад је моја.

ФЕМА: Да видимо. Лес финес, лес ламорс

ВАСИЛИЈЕ: Лиус, пиус, бонус, азинус, поркус, мус, урбанус.

ФЕМА: Право, право, Василије. Ти си мој зет.

ВАСИЛИЈЕ: Зацело?

ФЕМА: Ноблес лукте нит!

МИТАР: Но, сад видим да си паметан, Васо, с ћуркама и не можеш другојачије него магарећи. Повтори јој јошт неколико пута оне њене кравље речи: мико, мико, па ће и кућу запалити. Ево шта чини мода.

ЈОВАН: Мајсторице, сад имамо ми двоје процес Кажите ви мени ко ће ми платити што сам био код вас пединтер, јер, како видим, мајстор Митар неће ме више оваквог трпити.

МИТАР: Ти да радиш, ниткове, а не да скиташ'

ЈОВАН: Али моја служба?

ВАСИЛИЈЕ: Јован има од мене хиљаду форинти

ЈОВАН: Е, али ми је мајсторица јошт и Анчу обећала.

МИТАР: Ако спопаднем ону тољагу, сад ћу ти Анчу дати, те ћеш се крстити. Нитков, кад свршиш занат, онда се можеш женити!

ЈОВАН: Али, онда могу ли узети Анчу?

МИТАР: Узми ако ћеш и свраку, шта марим ја

ЈОВАН: Право, Анчица моја. Ихуху! (Удари Ружичића.) Панови, чо су се змрзли; веру, треба бит весели.

РУЖИЧИЋ: Душе нечастиве, очеса моја зрјат премјененије от стојашчих громно безаконије.

МИТАР: Слушајте, децо, ја вас као стар могу мало и поучити. Добро упамтите од Феме како је зло кад прост хоће да дигне нос нависоко. То баш тако личи као да би крмача викала: "Молим вас, метните ми седло, мени то лепо стоји. Ја могу бити камила." - А ти, Фемо сваки дан да проучиш ону пословицу: "Нема ти горе него кад се тиква покондири", па унапредак терај овакове од себе (показујући Сару).

САРА: Шта је то! Мадам де Мирич, Vous m'avez toujours fait tant d'amitiés.

ФЕМА: Алибунар, ке сент де макарбал, ан дантер ту.

МИТАР: А гле Феме јако!

ФЕМА: Кунт мој братандр гурбијан великандр

МИТАР: Узминдер ти кожендер, па правидер опанкендер Фемо, памти српску пословицу кад се тиква покондири. А ви, господин филозоф, шта ли сте, да и вама као прост штогод кажем: Човек ма како да је учен и школат, ако нема памети, све је малер.

РУЖИЧИЋ: (гледи га са сожаленијем):

Бједно глупости изчадије
Какво имаши поњатије
О стихотворства цјени,
О мудрости благостини.

ЈОВАН: О пани, и ја знам пекње спиват (пева)

Наш пан' газда,
Добри газда
Добро вино ма,
А ми з'јехо ласки,
Пиме с' тој то флашки
Наш пан' газда, добри газда,
Добро вино ма,
Кад' хо ма, нег хо да,
Шак' му то пан бог пожена.

РУЖИЧИЋ:

Розичићу, ти досјагнеш безчислени вјеки,
Прославивсја между человјеки,
Слава твојa останет до конца,
Сподобивсја лавроваго вјенца.

ЈОВАН: Весело, сватови!

МИТАР: Видиш, Фемо, како ти се слави кућа.

ФЕМА: Лес ноблес, лес модес

МИТАР: Опет почињеш? Кажи ти нама, остаjеш ли ти и даље тако покондирена и луда, или ћеш бити као ми?

ФЕМА: Ноблес кон нит бити паор

МИТАР: Е, кад кон нит, а оно збогом! Право кажу људи да је мода лудило као кијавица: од једног прелази на другог, а кад почне, не уме да престане.

ФЕМА: Уј!

МИТАР: Богме, ујела је млоге, удешће и тебе. Хајдемо, децо, да не пређе и на вас ова болештина.

ЈОВАН (клања се Феми): Божур, мадам

ФЕМА: Адиес, Жан. (Василију) Само француз сун мамзел.

МИТАР: Немај бриге ... Збиља, Фемо, да л' би ти имала вољу ићи у Париз?

ФЕМА (изврће очи): Лес Парис, лес ноблес, лес модес, лес интов.

МИТАР: Видиш, ја бих те сам о мом трошку у Париз одвео само кад би ми обећала три године онако поступити као што ја хоћу.

ФЕМА: Да будем паорка? Ох, кон нит, кон нит

МИТАР: Фемо, само три године.

ФЕМА: (метне руку на чело, сасвим жалостиво) Кон нит, кон нит.

МИТАР: Промисли се добро, овде је разговор о Паризу.

ФЕМА: Ах, и три дана бити без карактера млого је, а камоли три године.

МИТАР: У Паризу свака госпођа има по два мужа.

ФЕМА (јако): Ох! (Сасвим тихо.) Ох! (С једном терцом више.) Ох! ... Либри прудер, води ме у Париз, води ме у Париз. Видиш како ноблес живи? Ах, по два мужа, разумеш? По два мужа, ах, ах, а кукавне просте?

МИТАР: Е, оне имају по три.

ФЕМА: (дуго га гледа): По три? ... Мужа?

МИТАР: Питај сваког који је год био у Француској, па ће ти сваки то исто казати.

ФЕМА: Али тамо прости нису као овде?

МИТАР: А, тамо су последње жене као код нас ти што си.

ФЕМА: Либри прудер, ја сам већ истерала жељу за ноблесом. Сад хоћу мало да будем проста, да видим како се и просто живи.

МИТАР: Но, фала богу! Једва јој нађо' лека.

ФЕМА: (чепећи се): Да, просто! Сасвим просто! (Сари) Адиес, ма шере, адиес, ноблес, адиес, журнал.

ЈОВАН: Адиес, жутов.

ФЕМА: Ја ћу мало у колиби да живим да могу после прећи у двокатне куће.

ЈОВАН: Еј, красна три мужа! Шта неће учинити!


ЗАВЕСА


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.