Pokondirena tikva/29

DEJSTVO TREĆE

Pozorje 10.

►

Pozorje deseto

EVICA, VASILIJE, PREĐAŠNjI

EVICA: Ah, ujo, dobro kad smo vas našli, molim, vas, vi nam pomozite. Moj je Vasilije dobio lutriju, ali je reškonta u ovoga gospodina filozofa.

MITAR: Aa, filozof je ovo? Zašto vi ne date momku što je njegovo?

RUŽIČIĆ: Heleno moja, tvoje (hm, hm) lice vozgrjevat moje (hm, hm) serce.

MITAR: Bre, govori ljudski, zašto ako te okupim, nećeš se znati ni ti ni tvoj jezik. Reškontu daj ovamo!

RUŽIČIĆ: Da pretvoritsja v kamen moje tjelo, ašče znam za kakovu reškontu.

EVICA: Nije li vam moja mati dala s burmuticom?

RUŽIČIĆ: Dafno moja, zri moje lice, nedostojno tože burmutice.

VASILIJE: Ah, moji lepi dvanaest hiljada!

EVICA: Ujo slatki, nemojte ga puštati, nije mala suma. Naterajte ga da nam vrati, daćemo i njemu štogod, je l' Vaso?

VASILIJE: Sto forinti. Samo da nam da.

EVICA: Vidite kako moj Vasa dobro misli.

MITAR: Dakle, napolje s reškontom.

RUŽIČIĆ: Faraonovi potomci, razumejte mja, ne znam ni za kakovu reškontu.

EVICA: Ne znate onu malu plavetnu hartiju, ispisanu?

RUŽIČIĆ: Nikakože.

JOVAN: Da ne bude ova? (Pokaže reškontu.)

VASILIJE: Ha (zagrli ga), slatki, medeni Jovane!

EVICA: Kod Jovana reškonta. Ah, ah! Kako si je našao?

JOVAN: Dao mi je ovaj filozof.

RUŽIČIĆ: Bozi, vskuju az ne vjedal toje.

JOVAN: Hej panove, ked biste mi vjedali, za raz bisme ot'šli i vzeli pjenjazi, a potom bisme kupili ruhu.

VASILIJE: Jovane, slatki Jovane, pet stotina forinti ... to je malo, osam stotina forinti, ... hiljadu forinti imaš od mene. Ti si mene srećnim učinio. Majstor-Mitre, ovde imaš dvanaest hiljada primiti, jesam li sad zaslužio Evičinu ruku dobiti?

MITAR: Jesi, moj sinko, ti si se uvek pošteno vladao, i samo ti je škodilo što novaca nisi imao. No evo, fala bogu, i toga si dostao. Sad možeš biti moj zet.

FEMA: Šta, tvoj zet, a mene niko ne pita kad se moja kći udaje.

MITAR: E, ti si od velike familije, ko se sme s tobom mešati. Samo filozofi se mogu s tobom razgovarati, drugi niko.

VASILIJE: Slatka majstorice.

FEMA: Majstorice, nitkove, valjda sam ti kože činila.

MITAR: Nego nisi Znaš šta je, Femo, Vasa neka uzme Evicu, a ti pođi za filozofa.

FEMA: Nek' ide bez traga, ja ga ne trebam.

MITAR: Zašto? Vidiš kako je lep, kako je odeven i novčan. Sram te budi, šta si počela! Zašto ne raspita najpre ko je on i šta je? Ne verujem da mu i imena znaš.

FEMA: Svetozar Ružičić.

MITAR: Ružičić, Ružičić, da ne bude taj što je služio u dućanu kod Jelkića i štetu učinio? On je, na moju dušu, zašto smo čuli da se posle nekako na nauku dao. Ej, Femo, Femo! A ko ti je to do trebe, otkud je ta opet?

SARA: Ja sam gospoda Sara od Mladenić, supruga pokojnog gospodina Mladenića, koja sam čest imala kod grafa i kod grafice Švarc na desnoj, vrlo retko na levoj strani biti.

MITAR: Aa, sad mi pada na pamet koliko sam je puta vidio kad sam pokojnom grafu čizme pravi. Tu je ona bila kuvarica. - Moja Femo, stidi se, kakvo si društvo izabrala!

FEMA: Ja ne mogu biti paorka kao vi.

MITAR: U čemu ti misliš da si bolja od nas?

FEMA: (pokaže mu sat): Ko još ovo nosi? To se zove nobles, a ne prati sudove.

MITAR: E, ako hoćeš ti na to, to je moja žena od vas sviju najveća pomodarka, zašto ona nosi klepetušu oko vrata, a to je samo u Londonu običaj.

FEMA: (Sari): Može to biti, ma šere?

SARA: Uj, žurnalu nema granice.

FEMA: (uspijajući); I ja mogu tako isto nobl biti kao Engleskinje. Johan, da mi kupiš jednu klepetušu, samo koja dobar glas ima.

MITAR: Da, samo koja dobar glas ima, da se iz daleka čuje da je Fema luda. Poganije ženske, šta mislite vi da je to moda? Jedan ima guke oko vrata, pa meto krogn da zakloni svoju bolest, a drugi to taki za modu uzimaju. Jedan ima krive noge, mora da ih zakloni s pantalonama; hajde, to je moda. Jedna stoji kao petačka, raširena i neotesana, mora svoju masu malo da utegne, pa daje načiniti mider, to je sad moda; i one koje kao trska stoje moraju da se utegnu, ne pazeći što s tim zdravlju svom škode. Jedna nema kose, uzima tuđu da svoju rugotu sakrije; e, i to je moda; hajde pravi lokne, natrkači ih na oči, makar vid izgubila, i makar kako stajalo, to mora biti, tako hoće moda.

FEMA: (Sari): Hi, hi, hi! ... Sun paurentr.

SARA: Uj!

FEMA: Jedanput zasvagda, ko je nobl, onaj je moj, a ko nije, marš aport! (Pokazuje na Vasilija.)

VASILIJE: Milostiva gospoja, komi fo, komi fo, ja imam dvanaest hiljada, mogu biti nobl, samo mi dajte Evicu.

SARA: Šarmant, ma šere.

FEMA: A, ko mi fo, zašto nisi odavno kazao da si nobl pak bi dobio Evicu.

VASILIJE: I ona je moja?

FEMA: Uj, samo pod tim ugovorom da s njome francuski govoriš.

VASILIJE: I turski, ako hoćeš, samo kad je moja.

FEMA: Da vidimo. Les fines, les lamors

VASILIJE: Lius, pius, bonus, azinus, porkus, mus, urbanus.

FEMA: Pravo, pravo, Vasilije. Ti si moj zet.

VASILIJE: Zacelo?

FEMA: Nobles lukte nit!

MITAR: No, sad vidim da si pametan, Vaso, s ćurkama i ne možeš drugojačije nego magareći. Povtori joj jošt nekoliko puta one njene kravlje reči: miko, miko, pa će i kuću zapaliti. Evo šta čini moda.

JOVAN: Majstorice, sad imamo mi dvoje proces Kažite vi meni ko će mi platiti što sam bio kod vas pedinter, jer, kako vidim, majstor Mitar neće me više ovakvog trpiti.

MITAR: Ti da radiš, nitkove, a ne da skitaš'

JOVAN: Ali moja služba?

VASILIJE: Jovan ima od mene hiljadu forinti

JOVAN: E, ali mi je majstorica jošt i Anču obećala.

MITAR: Ako spopadnem onu toljagu, sad ću ti Anču dati, te ćeš se krstiti. Nitkov, kad svršiš zanat, onda se možeš ženiti!

JOVAN: Ali, onda mogu li uzeti Anču?

MITAR: Uzmi ako ćeš i svraku, šta marim ja

JOVAN: Pravo, Ančica moja. Ihuhu! (Udari Ružičića.) Panovi, čo su se zmrzli; veru, treba bit veseli.

RUŽIČIĆ: Duše nečastive, očesa moja zrjat premjenenije ot stojaščih gromno bezakonije.

MITAR: Slušajte, deco, ja vas kao star mogu malo i poučiti. Dobro upamtite od Feme kako je zlo kad prost hoće da digne nos navisoko. To baš tako liči kao da bi krmača vikala: "Molim vas, metnite mi sedlo, meni to lepo stoji. Ja mogu biti kamila." - A ti, Femo svaki dan da proučiš onu poslovicu: "Nema ti gore nego kad se tikva pokondiri", pa unapredak teraj ovakove od sebe (pokazujući Saru).

SARA: Šta je to! Madam de Mirič, Vous m'avez toujours fait tant d'amitiés.

FEMA: Alibunar, ke sent de makarbal, an danter tu.

MITAR: A gle Feme jako!

FEMA: Kunt moj bratandr gurbijan velikandr

MITAR: Uzminder ti kožender, pa pravider opankender Femo, pamti srpsku poslovicu kad se tikva pokondiri. A vi, gospodin filozof, šta li ste, da i vama kao prost štogod kažem: Čovek ma kako da je učen i školat, ako nema pameti, sve je maler.

RUŽIČIĆ: (gledi ga sa sožalenijem):

Bjedno gluposti izčadije

Kakvo imaši ponjatije

O stihotvorstva cjeni,

O mudrosti blagostini.

JOVAN: O pani, i ja znam peknje spivat (peva)

Naš pan' gazda,

Dobri gazda

Dobro vino ma,

A mi z'jeho laski,

Pime s' toj to flaški

Naš pan' gazda, dobri gazda,

Dobro vino ma,

Kad' ho ma, neg ho da,

Šak' mu to pan bog požena.

RUŽIČIĆ:

Rozičiću, ti dosjagneš bezčisleni vjeki,

Proslavivsja meždu čelovjeki,

Slava tvoja ostanet do konca,

Spodobivsja lavrovago vjenca.

JOVAN: Veselo, svatovi!

MITAR: Vidiš, Femo, kako ti se slavi kuća.

FEMA: Les nobles, les modes

MITAR: Opet počinješ? Kaži ti nama, ostaješ li ti i dalje tako pokondirena i luda, ili ćeš biti kao mi?

FEMA: Nobles kon nit biti paor

MITAR: E, kad kon nit, a ono zbogom! Pravo kažu ljudi da je moda ludilo kao kijavica: od jednog prelazi na drugog, a kad počne, ne ume da prestane.

FEMA: Uj!

MITAR: Bogme, ujela je mloge, udešće i tebe. Hajdemo, deco, da ne pređe i na vas ova boleština.

JOVAN (klanja se Femi): Božur, madam

FEMA: Adies, Žan. (Vasiliju) Samo francuz sun mamzel.

MITAR: Nemaj brige ... Zbilja, Femo, da l' bi ti imala volju ići u Pariz?

FEMA (izvrće oči): Les Paris, les nobles, les modes, les intov.

MITAR: Vidiš, ja bih te sam o mom trošku u Pariz odveo samo kad bi mi obećala tri godine onako postupiti kao što ja hoću.

FEMA: Da budem paorka? Oh, kon nit, kon nit

MITAR: Femo, samo tri godine.

FEMA: (metne ruku na čelo, sasvim žalostivo) Kon nit, kon nit.

MITAR: Promisli se dobro, ovde je razgovor o Parizu.

FEMA: Ah, i tri dana biti bez karaktera mlogo je, a kamoli tri godine.

MITAR: U Parizu svaka gospođa ima po dva muža.

FEMA (jako): Oh! (Sasvim tiho.) Oh! (S jednom tercom više.) Oh! ... Libri pruder, vodi me u Pariz, vodi me u Pariz. Vidiš kako nobles živi? Ah, po dva muža, razumeš? Po dva muža, ah, ah, a kukavne proste?

MITAR: E, one imaju po tri.

FEMA: (dugo ga gleda): Po tri? ... Muža?

MITAR: Pitaj svakog koji je god bio u Francuskoj, pa će ti svaki to isto kazati.

FEMA: Ali tamo prosti nisu kao ovde?

MITAR: A, tamo su poslednje žene kao kod nas ti što si.

FEMA: Libri pruder, ja sam već isterala želju za noblesom. Sad hoću malo da budem prosta, da vidim kako se i prosto živi.

MITAR: No, fala bogu! Jedva joj nađo' leka.

FEMA: (čepeći se): Da, prosto! Sasvim prosto! (Sari) Adies, ma šere, adies, nobles, adies, žurnal.

JOVAN: Adies, žutov.

FEMA: Ja ću malo u kolibi da živim da mogu posle preći u dvokatne kuće.

JOVAN: Ej, krasna tri muža! Šta neće učiniti!

ZAVESA

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.