Pokondirena tikva/25
| ◄ Позорје 5. | Pozorje 6. | Позорје 7. ► |
Pozorje šesto
EVICA dođe lagano pak sedne
VASILIJE: Gdi je reškonta?
EVICA: Ubi me!
VASILIJE: Šta?
EVICA: Ubi me!
VASILIJE: Gdi je reškonta?
EVICA: Izgubila sam.
VASILIJE: Oh! (Sedne.)
EVICA: Ah! ...
VASILIJE: Šta ću sad? ...
EVICA: Ti si magarac što si mi dao.
VASILIJE: Ti si magarica što si je primila kad nisi vredna bila čuvati.
EVICA: Sad neću moći načiniti haljine po modi i . . i ... i! (Plače.)
VASILIJE: U... u...! Sad te opet ne mogu uzeti.
EVICA: Ja ću skočiti u bunar.
VASILIJE: Ja ću se ubiti
EVICA: Ja luda, što sam je tamo ostavila'
VASILIJE: Gdi si je, do trista vraga, ostavila?
EVICA: U burmutici. A moja nesreća mati dala filozofu.
VASILIJE: Šta, filozofu? Kod filozofa moja reškonta? Čekaj malo! (Pođe.)
EVICA: Vaso!
VASILIJE: Neće se pedalj od mene maknuti dok mi reškontu ne da. Nije on snio numere nego ja.
EVICA: Stani malo, Vaso, meni nešto na pamet pade. On je mene i tako prosio, da se učinim u njega zaljubljena, valjda ću mu lakše moći izvarati
VASILIJE: Šta, u njega zaljubljena? Tu šalu ja neću da probam.
EVICA: Zar se ti sumnjaš o meni?
VASILIJE: Ja se ne sumnjam, ali. .
EVICA: Nemoj ludovati, molim te, ko bi na onog bivola pogledao. Evo ga gdi ide, baš dobro. Idi se ukloni dok ja s njim svršim.
VASILIJE (strašljivo): Evice, nemoj se šaliti, ti znaš da me to vređa. Ja ću biti blizu, jesi li čula? (Udalji se.)
EVICA: Ah, bože, sad mi pomozi!
|