Покидане струне
И свршено је било... У велу и мекој свили,
Силазила си мирно низ степенице храма,
Под круном мирта. Сви су погледи на теби били.
Пред црквом жагор и тјеска. Као стијена сама,
Уз онај стари јаблан ја сам одвојен био
И ћутô. На моје чело студена падаше тама...
Уз мелодију чежње празнички дан је лио
Топло и благо сунце. Под гроздовима бехара
Мирисале су баште. Један је лептир хтио
На твоја слетити њедра, пун златних свијетлих шара...
И када пурпурни шећер просуше пред твоје скуте,
И складно свирачи вјешти, уз ћеманета стара,
Почеше топлу пјесму: још једном погледах у те,
И видјех, видјех ти очи, слатке и сунца пуне...
У мени све се сруши, ја смртне чух минуте,
И у дну душе моје прснуше златне струне.