Познавање Цркве или обредословље 0

Извор: Викизворник
Познавање Цркве или обредословље
Писац: Теофило Стевановић


ПРЕДГОВОР

У другој половина овога столећа, српска књижевност корачала је гигантским корацима. У свима гранама њеним напредовала је и развијала се скоро упоредо. Па и наша црквена књижевност према околностима, у опште, може се рећи, није много изостала од световне књижевности.

У овоме највећа заслуга припада Његовом Високопреосвештенству, Архиепископу београдском и Митрополиту српском господину Михаилу. Он је највише радио и урадио не само у нас, у Краљевини Србији, него у целоме Српству. Његов обилат, разноврсан, озбиљан и за цркву српску, свештенство и цео народ Српски користан рад, благотворно ће утецати, помагати и одушевљавати све, којима је драга света црква и вера православна — вера Србинова, за коју стари наши крв своју пролеваше, за њу живот свој жртвоваше и нама је у аманет оставише. Његови радови увек ће крепити и снажити и потомство наше, да не клоне у борби својој за име своје, свету своју веру православну, за милу нам народност српску. — Митрополит српски г. Михаил, тај многоплодан писац и неуморан делатељ у винограду Господњем, — управо је творац наше српске црквене књижевности.

Једино се опажала и опажа празнина и оскудица у списима тумачења богослужбених обреда, молитава и црквених утвари. Мислимо, још 1860. г. како је штампано „црквесловије или литургика“, што је за ученике богословије написао Њ. В. Митрополит г. Михаил, до данас овако опширно сложено, систематски уређено дело о познавању цркве, и њених обреда, у нас није изашло. А колика је религиозна корист од унутрашњег познавања цркве и њених утвари; од разумевања богослужбених обреда и молитава, и колико, све то, утиче, развија и утврђује побожност и преданост цркви код верујућих, излишно је и доказивати. Наш је народ, на жалост, мало, да не кажемо нимало, упознат са црквом и њеним обредима, а то и јесте један јак узрок, што је овако опала побожност у нашем народу, и што је њено место заузела равнодушност и антипатија према свему оном, што је црквено — „што мириши на тамњан“ — како се многи изражавају.

С тога, а по жељи многих не само свештеника и учитеља, мојих бивших ђака, него и многих побожних грађана, решили смо се, да своје лекције, које смо, — као предавач у Богословији, а доцније и у нишкој учитељској школи и гимнасији, — обрађивали: оштампамо под именом: „Познавање цркве“ или „Обредословље“.

Живећи у Русији седам година и путујући прошле две године по св. Гори и даље на Истоку по свима светим местима, — ми смо свуда обраћали пажњу чак и на најмање разлике и особине у цркви и при богослужењима, и кад смо што приметили да није по пропису и правилу, одмах смо тражили објашњење од дотичних: за што тако раде?

О свима, дакле, тим разликама и особинама, ми смо марљиво водили прибелешке, па за то смо, како све те разлике, каквих има у којој цркви, тако и поједине неправилности, које смо у нашој цркви и код наших свештеника приметили, у овом делу изложили, критички пропратили и, на основу прописа и правила, казали и доказали: како треба да буде и да се врши. И према овоме држимо, да смо у неколико одговорили жељи браће свештеника, коју исказиваху на годишњим свештеничким скуповима, о једнообразном вршењу обреда. Из Познавања цркве, дакле, сазнаће сваки свештеник и сваки онај, који се интересује црквом и њеним богослужењем, како треба правилно вршити, па тако сваки нека и врши, а да се не ослања толико на насљеђену практику, која је, међутим, неправилна и стоји у противности са духовним значењем обреда.

Све, дакле, што се показало за потребно, да у ову књигу уђе, ми смо унели, како смо умели и знали написали и уредили, и држимо да смо задаћи за доста одговорили. Истина, можда ће нам когод по нешто и у махну уписати; али свако такво место, коме би се махна могла приписати, има и свога узрока што је тако, а није друкчије.

Напомињемо овде и то, да „Опис великопосних н васкршњих свечаности у Јерусалиму“, који се у 27. табаку наше књиге доле у приметби спомиње, није штампан на крају ове наше књиге, зато, што се та радња дешава само у Јерусалиму, дакле обласна је, и не спада у опште познавање цркве и њених обреда, каквим се наша књига бави. Тај опис оштампан је у „Хришћанском веснику“ стр. 204. у V. и VI. свесци 1894 год.

Каквим смо се изворима служили, при писању овога дела, видеће поштовани читаоци из самога дела при читању.

На св. Николу, 9 маја 1895 год.

Манастир Горњак.

игуман
Хаџи Теофило Стевановић