Поздрав (1888)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Алекса Шантић

Спусти се света зрака, на запад сунце клону...
    Вечерња молитва бруји тихо у светом звону,
Већ мркле ноћи сјенка и с њоме густа магла
            На грешни свијет се сагла.

Ниједне звијезде зрачак да плавим небом сине,
    Кивни се облак мотља, свод неба крије вас;
У тужном миру све шути, тек што из даљине
            Закрешти совин глас.

Ја сам на пустом брду. Ох, како жељно с њега
    Поглед ми лети тамо у свети онај крај
Са кога црни облак и мрска тама бјега;
    Соколи сиви' крили гоне је у неповрат,
            Слободе бране сјај.

Па здраво да сте ми, ој смјели соколи сиви!
    Са овог тужног краја српски вам шаљем глас:
Гоните сложно таму, нек вам слобода живи,
            Нек сунце грије вас!

У Мостару, 16. децембра 1888.