Поздрав (1888)
Спусти се света зрака, на запад сунце клону...
Вечерња молитва бруји тихо у светом звону,
Већ мркле ноћи сјенка и с њоме густа магла
На грешни свијет се сагла.
Ниједне звијезде зрачак да плавим небом сине,
Кивни се облак мотља, свод неба крије вас;
У тужном миру све шути, тек што из даљине
Закрешти совин глас.
Ја сам на пустом брду. Ох, како жељно с њега
Поглед ми лети тамо у свети онај крај
Са кога црни облак и мрска тама бјега;
Соколи сиви' крили гоне је у неповрат,
Слободе бране сјај.
Па здраво да сте ми, ој смјели соколи сиви!
Са овог тужног краја српски вам шаљем глас:
Гоните сложно таму, нек вам слобода живи,
Нек сунце грије вас!
У Мостару, 16. децембра 1888.