Под јесен
Под јесен
Драга, ближи се Зима,
а наше цвеће није цвало;
и још два-три даха, још суза мало,
и наша ће нада мртва проћи.
Јест, ово није наша клима,
и твоје је око давно сјало.
Али не плачи; још није свему крај,
узми редом од сваког опроштај,
јер одмах нам ваља поћи.
Ми знамо да не постоји рај;
али нам остаје земља платана
и гробља сјајног, у зраку
сунце, које нас још ваљда воли.
И ако те првих јесењих дана,
када се мре, у души нешто заболи
и зажелиш бити мати:
од плача ће ти се трести груди,
и питаћеш ме: зашто је све то тако?
А ја ћу утрти сузе, и као да нисам плак'о,
лицемерно, као сви људи
када су нечему криви,
једнога дана, кад се видици сиви
обуку у црно - пред тебе стати
и са осмехом рећи: гробље ово
једном ће ти на све одговор дати.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|