Под сурим небом
| Под сурим небом Писац: Стеван Луковић |
Суморно, мутно небо... Досадна киша сипи,
Мртви јесењи сумрак, све пусто, пуно чаме;
Под прозорима свело лепрша жуто лишће,
Што га са гола дрвља стресају капи саме.
Како је лепа туга на бледом лицу твоме!
Како ме мудро гледе те влажне очи твоје!...
Ходи! Наслони главу на уморену ову
И слушај како плаче несрећно срце моје.
На окно замагљено, хладно спустимо чела.
Послушак како шуми жалосно киша ва̂ни.
Како слабачки ветрић увело лишће снаша,
Како жалосни, мртви долазе нови дани.
То је погребна песма свем што је живо било:
И наше топле дане са њиме разасуше;
Ох, пригрли ме, љуби... осећам у том маху
Како се боли наши сливају на дну душе.
Слабачко твоје тело дршће уза ме плашно,
Ти плачеш... ти се бојиш, несрећни друже врли!
Ох, плачем и ја љубећ’ сузе ти лицем бледим
Докле ме чврсто суха ручица твоја грли.
Суморно, мутно небо... Досадно киша сипи,
Мртви јесењи сумрак... све пусто, пуно чаме:
Ходи! жалосни, тужни и загрљени чврсто
Плачимо с небом сурим, плач’мо до зоре саме!
Извор[уреди]
- 1903. Песме Стевана Луковића. стр. 27.
|