Под оном гором зеленом
И оном вишом планином
Мало се село виђело,
У селу коло играло,
У колу Јања ђевојка, 5
Спуштила тамбар до земље,
Спуштила косе до паса,
Ситан јој ђердан низ њедра.
Гледа је монче са града:
„Бога ти, Јањо ђевојко! 10
Ко ти је тамбар кројио,
Ко ти је косе гојио?“
— „Бога ми, момче, са града,
Ја имам брата терзију,
Он ми је тамбар кројио; 15
Ја имам мајку гојиљу,
Она ми косе гојила!
Пита је монче са града?
„Бога ти, Јањо ђевојко!
Ко ти је ћердан низао?“ 20
„Бога ми, монче, са града,
Ја имам сеју низиљу,
Сеја ми ђердан низала![1]
↑Упореди Караџића, књ. V., бр 64. и 336. Свих ових двадесет пјесама пјевају се на свадби, те су свадбене; казивала их је Јована, жена Марка Зеленовића с Михољача, у Гацку. Још их имам, које ће ући у опширни опис „свадбе на селу“ Остале су пјесме турске; забиљежене су од жене Муја-бајрактара Звиздића и Зећира Тановића у Гацку.
