У Ивана зелена ливада.
По њој Иван вране коње пасе,
Коње вране и волове плаве.
Њему сеја ручак доносила.
Иван руча, сеја се умива. 5
„Ао, сејо, л’јепа лица твога,
„Греота је да га други љуби,
„Код Ивана брата јединога.“
„Иди, брате, змије те љубиле,
„Како б' сестри обљубио лице?“ 10
За то Иве хаје и не хаје,
Узе сеју по танану пасу,
Па је баца у зелену траву.
Љубио је три бијела дана.
„Ао, брате, да од Бога нађеш! 15
„Под нама ће земља пропуцаги,
„А више нас небо с’ проломити.“
Иве сеју мајци отправио,
И овако њојзи свјетовао:
„Кад т' упита остарјела мајка, 20
„Што је твоје лице изгрђено,
„Што су твоје очи помућене,
„И што су ти косе помршене —
„Ти ћеш, Маро, њојзи испричати:
„Кад сам била преко поља равна, 25
„Срете мене гавран тица црна;
„Канџама ми лице изгрдио,
„Крилима ми очи помутио,
„А кљуном ми косе помрсио."
