Под врбама вавилонским
Стан’, певачу, не ваља ти песма,
Не певај ми робове, ни ланце,
Звек и писка орише се доста
По горама и кроз наше кланце.
Нит’ ми певај песму очајања,
И уздахе, и сузе у тузи:
Ја презирем малодушне душе,
Што је слабо, то по праху пузи...
Поведи ме у светове лепше,
У висине, где су орли чести,
Запевај ми песму поноситу
О слободи, љубави и свести.
Ал’ што ћутиш? Што гудало спушташ?
Очи твоје што су суза пуне?
Дај овамо гусле јзворове,
Да на њима ја навијем струне.
На, сад певај. Па нек песма јекне,
Ко громови кад небеса ломе;
Певај, певај, то је песма среће,
Њу ја волим и умрећу с њоме!