Pod vrbama vavilonskim
Stan’, pevaču, ne valja ti pesma,
Ne pevaj mi robove, ni lance,
Zvek i piska oriše se dosta
Po gorama i kroz naše klance.
Nit’ mi pevaj pesmu očajanja,
I uzdahe, i suze u tuzi:
Ja prezirem malodušne duše,
Što je slabo, to po prahu puzi...
Povedi me u svetove lepše,
U visine, gde su orli česti,
Zapevaj mi pesmu ponositu
O slobodi, ljubavi i svesti.
Al’ što ćutiš? Što gudalo spuštaš?
Oči tvoje što su suza pune?
Daj ovamo gusle jzvorove,
Da na njima ja navijem strune.
Na, sad pevaj. Pa nek pesma jekne,
Ko gromovi kad nebesa lome;
Pevaj, pevaj, to je pesma sreće,
Nju ja volim i umreću s njome!
