Подљуте
Када нека рана неће да зарасте, каже се „подљутила се“, а пликови око ње су подљуте. По народном веровању, подљуте долазе са убодом (или другом повредом) и оне не дозвољавају да рана зарасте.
Бајања под овим називом највише су распрострањена у источној и јужној Србији, Македонији и западној Бугарској.
Најчешће се среће следећи сиже: полази човек у башту да донесе зелен (или на пут) и ту се повређује (обично се наводе могуће повреде - убоди); он почиње да плаче и моли за помоћ (за овај моменат се очувала окамењена фраза „сузом до земље, гласом до неба“); среће га божја мајка и пита за узрок његовог плача; он у одговору понавља први део садржаја басме; божја мајка му казује узрок његове несреће (открива болест) и обећава помоћ (помоћ даје сама или упућује на бајача, који, у ствари, и баје); затим се наводе средства помоћу којих ће подљуте бити отеране из ране болесника (квочка с пилићима, девет младих људи с разним сечним оруђима и сл.) (Уп. бр. 186, 189; 520, с. 154-155; 483, с. 120; 574, с. 142; 514, с. 89; итд.).
Кад се човек нечим изгори, као заштиту од подљута бају басму бр. 192, а за то време мажу рану крвљу из кресте петла једногоца, кога за ту прилику и кољу (265, с. 231).
У Бугарској, узму чист котао с неначетом водом (онако како је донета са извора или бунара) и у њега ставе киту (букет) коју чине: један струк босиљка, бело перо од кокошке, мало зелене траве и један клас од ражи. Све је то свезано црвеним концем. Касније бајач вади ону киту из котла, њоме окружује болест, закрсти је и онда баје (531), с. 95 96).
Басме од ове болести у Бугарској се срећу још у следсћим изворима: 514, с. 89; 520, с. 154 155; 534, с. 415-416; 574, с. 142; 579, с. 263.
Басме из источне Србије које нису овде наведене: 209; 338, с. 97; 377, бр. 13, 14, 15, 229, 312.
Референце[уреди]
Извор[уреди]
- Раденковић, Љубинко: Народне басме и бајања; Градина, Ниш; : Јединство, Приштина; Светлост Крагујевац, 1982., стр. 397-398.