Кад Мориће похваташе
и у град их поведоше,
а мајка им питу кува,
у руци јој оклагија,
а у другој златан ибрик. 5
Кад то чула стара мајка,
оклагију преломила,
златан ибрик улупила,
русу косу рашчупала.
Кад су били кроз Сараче, 10
све сараче расплакала.
Кад су били уз Коваче,
уз Коваче на колаче,
молио се Морић Ибро,
молио се Диздар-аги: 15
„А бога ти, Диздар-ага,
попуштај ми бијеле руке!"
Но да видиш Диздар-аге!
Попушћа им бијеле руке.
Па узима тамбурицу, 20
ситно куца, јасно пјева:
„О, вароши, дуга ти си,
Ћемалушо, родна ти си,
Ат-мејдану, широк ти си,
Башчаршијо, гани ти си, 25
овај свијету, лијеп ти си,
лијеп ти си, чудан ти си.
Сад постани, сад нестани.”
Молила се стара мајка,
молила се Диздар-аги: 30
„О, бога ти, Диздар-ага,
пушчај мени једног сина.”
Њој говори Диздар-ага:
„Када буде по акшаму,
пустит ћу ти оба сина.” 35
Кад је било по акшаму,
до два топа испалише,
два Морића погубише.
Љуто куне стара мајка:
„Бог т' убио, Диздар-ага, 40
што погуби оба сина?”
Од жалости мила мајка
на земљицу црну паде,
никад горе не устаде.
