Погреб (Лаза Костић)
| Погреб Писац: Лаза Костић |
Погреб
Разболела се љубав
у твоме драгану,
разболела се часком
и часком издâну.
да виде како ми је
у тузи великој,
повешћу сјајан погреб
умрлој јединој.
У љубавна ћу писма
обавити је сву,
да чува тајна тајну
и клетва заклетву.
Положићу јој тело
на чудна носила,
од покиданих жица
и старих гусала.
За носили' ће ићи
родбина њена сва:
Лепота, мати њена,
и Вера, сестрица.
А крај ње ће да иду
све ситна сирочад,
скорашњих пољубаца
љубавни пород млад.
Пред носили' ће ићи
по реду попови,
у одеждама црним
са свети крстови.
Ти попови су стари,
све вечни болови,
све уздисаји црни,
ти црни попови.
Пред попови' ће бити
ђачића који ред,
да поју „свјати Боже!”
да буде погреб свет.
Ти ђачићи су песме
што за њом уздишу,
што теше душу њену
и Богу уздижу.
Стихари им се светле
на младих рамени',
а барјаци се вију
с чираци' пламени'.
Над гробом су јој дали
опело попови,
„со свјатими” се ори
над млади' гробови'.
„Со свјатими” се ори
ко припев из раја,
напослетку још ђаци
отпоју „вјечнаја”.
Поскакала је за њом
родбина њена сва;
и њојзи моји ђаци
отпоју „вјечнаја”.
Још и сад кô да чујем
то свето „вјечнаја”.
а као да ћу га слушат
животу до краја.
И синоћ баш га чујем,
већ доцкан пред зору,
а неко кô да куцну
на тамном прозору.
Заблиста месечина
са бледа покрова: —
љубавни вампир то је
и пратња његова.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|