Погорјела гора јаворова,
Погорјела, па се поновила,
По њој Јово добре коње пасе.
Њему Мара ручак доносаше.
Ручак руча челебија Јово, 5
Ручак руча, секу Мару гледа:
„Л’јепа ли си, мила Маре секо,
„Л’јепа ти си обдан погледати,
„Да каква си обноћ пољубити?
„Да ми није од Бога грехота, 10
„А од људи велика срамота —
„Ја би тебе обљубио, секо!“
Цикну Мара као гуја лута:
„Шути брате, замакнуо секи —
„Нит’ ће бити, нит’ је икад било, 15
„Да је братац обљубио секу“!
Проговора челебија Јово:
„Ја ћу тебе обљубити, секо, —
„Ходи сједи мени у кријоце,
И отпучи пуца низ њедарца, 20
„А ја ћу ти б’јело љубит’ лице!“
Препаде се племенита Мара,
И побјеже двору без обзира.
Далеко је мајка угледала,
А још ближе пред њу ишетала: 25
„Шта је, Маро, мој очињи виду,
„Што си тако у лицу блиједа,
„Да те није окарао Јово?“
— „Какав Јово, немала га, мајко!
„Не питај ме о’шта сам ти бљеда, 30
„Већ ме питај, како сам ти жива“.
Тад јој Мара све по реду каже.
Кад то зачу остарјела мајка,
Трострука је спопаде грозница;
Обје оду на бијелу кулу. 35
Проговара племенита Мара:
„Стери мајко, мекане душеке —
„Не стери ми дуго, ни широко,
„Да се не би боли удуљили;
„И додај ми оковане ноже!“ 40
Њојзи мајка вољу навршила.
Узе Мара оковане ноже —
Сама себе у срце удрила
И овако изговори мајци:
„Жали мајко, твоју милу Мару, 45
„Боље сада да ожалиш Мару,
„Него пошље и Јова и Мару!“
То изусти, а душу испусти. —
Кад је било на заходу сунце,
Јово двору коње доћерао, 50
Пред-а-њ стара ишетала мајка.
Проговара челебија Јово:
„Мила мајко, гдје је сека Мара,
„Што не срете брата јединога;
„Али се је ражљутила на ме — 55
„С њоме сам се данас нашалио!“
„Зла ти шала, црни сине Јово,
„Хајде секи покупи сватове,
„Ено ти је у одаји мртве;
„Пошљедну је ријеч изустила: 60
„Боље ти је ожалити Мару,
„Него пошље и Јова и Мару!“
Кад’ то зачу челебија Јово,
Без обзира побјеже из двора. —
