Погибија сиротан-Алије (Сарајево)
0001 Вино пију аге Крајишници
0002 У Стијену, граду бијеломе,
0003 А на кули сиротан-Алије.
0004 Кад се аге напојише пива,
0005 Па им винце удрило у лице,
0006 А ракија еглен отворила,
0007 Проговара Кахриман ћехаја:
0008 »Чујете л’ ме, аге Крајишници,
0009 Дајте аге, да ми оженимо,
0010 Сиротана нашега Алију.«
0011 ’Вако вели Ковчић Мурат-беже:
0012 »О Турчине, сиротан-Алија!
0013 Чујеш, Аљо, што ти аге кажу,
0014 гдје те хоће аге да ожене.«
0015 А вели им сиротан-Алија:
0016 »Хвала вама, аге и бегови,
0017 Који сте се за ме забринули,
0018 Још ми вакта за женидбу нема,
0019 Мене вичу сиротан-Алијом,
0020 И да бих се, аге, оженио,
0021 Ја новаца за женидбе немам.«
0022 А вели му Ковчић Мурат-беже:
0023 »Чујеш наске, сиротан-Алија!
0024 Гдје с’ Алија цуру загледао,
0025 Кажи нама,сиротан-Алија,
0026 Ми ћемо ти испросит дјевојку.«
0027 То Алији мило не бијаше,
0028 Ал му друга бити немогаше.
0029 Па им оде говорити Аљо:
0030 »Чујете ли ме, аге Крајишници,
0031 Кад питате, да вам право кажем:
0032 Ја сам скоро био у Мостару,
0033 Па сам био једну хефту дана.
0034 Једном бјеше петак освануо,
0035 Па ја бијах пошо сокацима,
0036 А заучи подне на џамији.
0037 Отишо сам, те клањао подне,
0038 Па изађох браћо, из џамије,
0039 И наљегох једнијем сокаком.
0040 Нађох нове куће начињене,
0041 Таквих кућа у Мостару нема,
0042 Па ја стадох куће сејирити.
0043 Кад погледах на горње ћошкове,
0044 Док полетје чекма са џамова,
0045 Па на пенџер угледах дјевојку,
0046 Кроз пенџер се бјеше помолила,
0047 Браћо драга, тамам до појаса.
0048 Стаде цура са мном ашиковат,
0049 Док ево ти једног ихтијара,
0050 Заставих га на ситну сокаку,
0051 Па завукох руку у џепове,
0052 Па му дадох четири динара:
0053 »»Нај то теби,стари ихтијаре,
0054 Купи штогод своме сибијану!««
0055 А вели ми старац на сокаку:
0056 »»Хвала теби, момак јабанџија!««
0057 Ја говорим старцу на сокаку:
0058 »»Стани старче, да те нешто питам:
0059 Чије с’ ове куће саграђене,
0060 А чија је цура на пенџеру?««
0061 А вели ми стари ихтијаре:
0062 »»О мој синко, момак јабанџија,
0063 То су куће Џафер-алај-бега,
0064 Ано цура Џафер-алај-бега.««
0065 Па размину старац ихтијаре,
0066 Ја остадох с цуром говорећи.
0067 Наљегоше Мостарани млади,
0068 -Десет петн’ест бијаше момака,-
0069 Испод кућа они наљегоше,
0070 Сваки у тле оборио главу,
0071 Док ме један зовну од момака:
0072 »Ходер амо, момак јабанџија!««
0073 Па ја право до момка прелазих,
0074 А говори момак лакдрдију:
0075 »»Јабанџијо, жалосна ти мајка,
0076 Што ће болан под ћошком новијем,
0077 Под ћошковим’ Џафер-алај-бега,
0078 Што говориш са његовом кћерком?
0079 Да те види Џафер-алај-беже,
0080 Он би твоју посјекао главу.««
0081 Ја не слушах момка из Мостара,
0082 Па прођоше Мостарани млади,
0083 Ја остадох под пенџером туде,
0084 Све једнако зборим са дјевојком,
0085 Док нестаде цура на пенџеру.
0086 Кад погледах на авлинска врата,
0087 Ал дјевојка сашла на авлију,
0088 Десни ми је канат ошкринула,
0089 Те ме руком и јаглуком махну,
0090 Па ја приђох на авлинска врата,
0091 Ту ја стадох зборит са дјевојком,
0092 Пита мене лијепа дјевојка:
0093 »»А Бога ти, момак јабанџија,
0094 Оклен јеси, од кога ли града?
0095 Ја бих рекла и бих се заклела,
0096 Да нијеси из Херцеговине.««
0097 Ја сам цури право казивао:
0098 »»Ја сам оздол, од турске Крајине,
0099 Ја сам главом сиротан-Алија,
0100 Ја од рода нигдје никог немам,
0101 Само једну остарјелу мајку.««
0102 А вели ми лијепа дјевојка:
0103 »»Једа Бог да, сиротан Алија,
0104 Да си здраво својој старој мајци,
0105 Пуно, Аљо, љета и година!««
0106 А ја велим лијепој дјевојци:
0107 »»И ти да си здраво и весело,
0108 И да добру срећу себи нађеш.««
0109 У ријечи у којој бијасмо,
0110 Док рекоше: ето алај-бега!
0111 Стоји тутањ ситнијем сокаком,
0112 Окренух се десно и лијево,
0113 А ја бих се отлен уклонио,
0114 Да не стојим пред авлинским’ вратим’; -
0115 Ја немадох куда побјегнути,
0116 Па погледах пушке за појасом;
0117 Ако на ме сабљу бег потегне,
0118 Да он моју посијече главу,
0119 Убићу га из двију пушака,
0120 Не дам џабе са рамена главе.
0121 Очи турих ситнијем скокаком,
0122 Па угледах Џафер-алај-бега,
0123 И он мене видје пред вратима.
0124 Хитро беже иђе сокацима,
0125 Кад угледа мене пред вратима.
0126 Ондар лакше бег сокаком пође,
0127 Ваљда видје, гдје сам јабанџија.
0128 Ја завиках лијепој дјевојци:
0129 »»Бјежи боље, ето твога баба!««
0130 Бјежи цура уз бијеле дворе,
0131 Па сам бега близу припушћио,
0132 Те ја бегу стадох на селаму;
0133 Беже дође, па ми селам викну,
0134 А за бегом десет петн’ест слуга,
0135 У свакога пушке за појасом:
0136 Беже стаде за мном пред вратима.
0137 Питасмо се за мир и за здравље,
0138 Па му слуге отворише врата,
0139 Бех уљезе у своју авлију,
0140 Мени не хтје ништа учинити,
0141 А ја одох до новога хана,
0142 Па опремих себе и дората,
0143 Па ја дођох мојој танкој кули;
0144 Ето ту сам цуру загледао,
0145 Ја бих њози био муштерија.«
0146 Све се аге кајил учинише:
0147 »Хајд, Алија, сађи до Мостара,
0148 Проси цуру Џафер-алај-бега!«
0149 А шта вели Мујагин Халиле:
0150 »Јордамли је Џафер алај-беже,
0151 Јордамли је, да га Бог убије!«
0152 А шта Ковчић вели Мурат-беже:
0153 »О дајиџа, Мујагин Халиле!
0154 Баш ћемо ми до Мостара заћи
0155 И у бега заискат дјевојку
0156 За нашега сиротан-Алију.«
0157 Халил се је кајил учинио,
0158 Па се стали опремати туде;
0159 Туде бјеше тридес’т агалара,
0160 Па говоре сиротан-Алији:
0161 »Је л’ ти доста хиљада дуката?«
0162 А вели им Ковчић Мурат-беже:
0163 »Није доста хиљада дуката,
0164 У мене су четири хиљаде,
0165 Све четири ја ћу похарчити
0166 И Алији образ сачувати.«
0167 Ондар су се аге порезале,
0168 Па дадоше сиротан-Алији
0169 Пет хиљада жутијех дуката,
0170 И добро се сва три опремише
0171 И на добре коње појахаше,
0172 Отален су они одлазили.
0173 Лако конак по конаку граде,
0174 Па су Бишћу сашли каменоме,
0175 Па од Бишћа до Петровца сашли,
0176 Од Петровца иђу до Гламоча,
0177 Кад су близу до Гламоча били,
0178 А вели им Мујагин Халиле:
0179 »Чујете л’ ме, моја браћо драга!
0180 Кад дођемо до Гламоча града,
0181 Хоћемо ли конак учинити
0182 У мог даја Ковачевић-Рама,
0183 Али ћемо бегу Јакулићу?«
0184 А што вели сиротан-Алија:
0185 »Да пођемо бегу Јакулићу,
0186 Хоће Раму хатер останути,
0187 Већ идемо Ковачевић-Раму.«
0188 Па одоше Ковачевић-Раму,
0189 И код Рама конак учинили;
0190 Добро их је Рамо дочекао.
0191 У јутро су добро подранили,
0192 Из Гламоча они полазили,
0193 До Хлијевна града долазили;
0194 Не хтјеше се свраћат у Хлијевно,
0195 Већ су дошли до равнога Дувна,
0196 Па у Дувну конак коначили
0197 У Турчина аге Буљугије;
0198 Па у јутро добро подранили,
0199 Па одоше право до Мостара.
0200 У Мостар су они салазили
0201 До конака Џафер-алај-бега,
0202 Па код бега конак учинили.
0203 Изађе им господска вечера,
0204 Па су сјели вечер вечерати
0205 А са њима Џафер-алај-беже.
0206 Нут кадуне алај-беговице,
0207 Она вири кроз одајска врата
0208 И са њоме њена мила кћерка,
0209 Те сејире сиротан-Алију.
0210 А што вели алај-беговица:
0211 »Моја кћерко, Умихана млада!
0212 Беген’шеш ли сиротан-Алију?« –
0213 »Бегенишем, очињег ми вида!«
0214 Ал вели јој остарјела мајка:
0215 »Ако си га, синко, севдисала,
0216 Севдисала и бегенисала,
0217 И ја ћу те њему поклонити, -
0218 И мени је, бели, омилио.«
0219 Кад су аге вечер вечерале,
0220 Донијеше леђен и ибрика
0221 И опраше руке у одаји,
0222 Запалише јасемин чибуке.
0223 У то доба кахва се изнесе,
0224 А што вели Ковчић Мурат-беже:
0225 »Чујеш мене, Џафер-алај-беже:
0226 Знаш ли, беже, што смо долазили?«
0227 А вели му Џафер-алај-беже:
0228 »Ја не знадем, што сте долазили.«
0229 А вели му Ковчић у одаји:
0230 »Чули јесмо у нашој Крајини,
0231 Гдје у тебе цвијет процватио,
0232 Па је, беже, цвијет узренуо;
0233 Ми смо дошли цвијет устргнути,
0234 Па нам ваља њиме закитити
0235 Сиротана нашега Алију.«
0236 Кад то чуо Џафер-алај-беже,
0237 Па су њега пламци обузели,
0238 Пламци бију уз оба образа,
0239 Кад се беже бјеше досјетио,
0240 Гдје му Ковчић заиска дјевојку
0241 За турчина, сиротан-Алију.
0242 Па што вели Џафер-алај-беже:
0243 »Чујеш ли ме, Ковчић Мурат-беже!
0244 Волио бих заклати дјевојку,
0245 Нег је дати сиротан-Алији;
0246 Чуо јесам и људи ми кажу,
0247 У Алије нигдје ништа нема,
0248 Осјем кула танка више главе,
0249 Око куле камена авлија –
0250 И имаде доброга дората;
0251 Моја цура није за Алије.«
0252 У ријечи, у којој бијаху,
0253 Удри нога у одајска врата,
0254 Док уљезе алај-беговица.
0255 Кад видјеше до три Крајишника,
0256 Из пред ње су на ноге скочили,
0257 Па кадуна сједе у одаји.
0258 В’ома мука Џафер-алај-бегу,
0259 Што говори алај-беговица:
0260 »Чујеш мене, Ковчић Мурат-беже!
0261 Ти си дошо да просиш дјевојку
0262 За Турчина, сиротан-Алију?«
0263 »Јесам, богме, алај-беговице,
0264 Па је не да Џафер-алај-беже;
0265 Бег казује да у нашег Аља
0266 У Крајини нигдје ништа нема«.
0267 А што вели алај-беговица:
0268 »Чујеш мене, Џафер-алај-беже!
0269 Ја ћу дати цуру за Алију,
0270 У нас нема мушкога евлада,
0271 Ако буде редом умријети,
0272 Све ће нашој кћери останути,
0273 Нек остане сиротан-Алији;
0274 Ја сам чула и људи ми кажу,
0275 Да је јунак сиротан-Алија,
0276 Јунаштва му у Крајини нема.«
0277 Па Алији цуру поклонише,
0278 Даде прстен и даде дукате,
0279 Уз прстен је хиљада дуката.
0280 Дариваше мало и велико
0281 По конаку Џафер-алај-бега,
0282 Па су они ваду поставили,
0283 Ваде им је читав мјесец дана,
0284 Доклен сиђу на турску Крајину,
0285 Док порежу руко на дјевојку
0286 И покупе киту и сватове.
0287 А што вели Џафер-алај-беже:
0288 »Кад станете купити сватове,
0289 Покуп’те ми софте из медреса,
0290 Да ми софте у сватове пођу,
0291 Нек понесу праха без олов,
0292 Такијех вам ја хоћу сватова,
0293 Никакијех едепсуза не ћу«.
0294 Ондар вели Копчић Мурат-беже:
0295 »Све ће бити, како си казао«.
0296 Па су туде ноћцу преноћили,
0297 А у јутро добро подранили,
0298 Па одоше земљом и ћенаром.
0299 Куд год ишли, у Крајину сишли,
0300 А до куле сиротан-Алије.
0301 Искупише аге и бегове,
0302 Казује им Ковчић Мурат-беже,
0303 Да су цуру они испросили.
0304 Стадоше се аге порезиват:
0305 Неки даје пет стотин дуката,
0306 Неки даје триста маџарија,
0307 Неки даје стотину дуката,
0308 Сваки му је по нешто дарово –
0309 И Алину простријеше кулу,
0310 Простријеше чохом венедичком;
0311 Порезаше рухо на дјевојку,
0312 Па стадоше купити сватове,
0313 Покупише софте из медреса,
0314 Искупише хиљаду сватова.
0315 А спреми се Ковчић-Мурат-беже,
0316 И спреми се сиротан-Алија,
0317 И спреми се Мујагин Халиле,
0318 Сва тројица пошли у сватове,
0319 А да видиш Џафер-алај-бега,
0320 Кад је чуо гдје иђу сватови,
0321 Па он сједе, ситну књигу пише
0322 На кољено Сењанин Ивану:
0323 »Чујеш мене, Сењанин-Иване,
0324 Ето теби књиге шаровите.
0325 Јеси л’ чуо, јеси л’ разумио,
0326 Гдје дођоше Крајишници млади,
0327 Они дошли до Мостара мога,
0328 Па ми зором цуру испросише
0329 За некаква сиротан-Алију,
0330 Ја је дадох за невољу љуту;
0331 Већ ево ти књиге шаровите,
0332 Купи друга четири хиљаде,
0333 Па ти хајде на Грахово сађи,
0334 Па проведи друштво крајевима
0335 Преко брда и преко планина.
0336 Испод пуста Хл’јевна каменога.
0337 Па ћеш тамо за Хлијевном градом
0338 Извест друштво на Пресјеку клету
0339 У дно пустог поља гламочкога,
0340 Тудан ће ти свати наљегнути.
0341 Па ћеш туде дочекат сватове,
0342 Те пос’јеци сиротан-Алију
0343 И отми му лијепу дјевојку,
0344 Води цуру Сењу бијеломе,
0345 Ја је волим у тебе гледати,
0346 Нег у оног сиротан-Алије.«
0347 Кад је беже књигу начинио,
0348 Па кријући књигу оправио,
0349 Књига дође Сењанин Ивану,
0350 И он гледа књизи низ јазију,
0351 Па му књига мила не бијаше;
0352 Ал му друга бити не могаше,
0353 Ваља њему бега послушати,
0354 Доста му је беже требовао.
0355 Оде Иван друштво сакупљати;
0356 Све покупи биране јунаке,
0357 Скупи друга четири хиљаде,
0358 Сваки јело уза се носаше,
0359 Јело носи за дванаест дана.
0360 Отлен крену Сењанин Иване,
0361 Па зваоди преко брда друштво,
0362 Преко брда и преко планина,
0363 Док изађе на Пролог планину,
0364 Не хтје ићи на Грахово равно.
0365 У по ноћи прође испод Хл’јевна,
0366 Па изађе на врх од Пресјеке.
0367 Кад изађе на Пресјеку пусту,
0368 Онда свану и огрија сунце,
0369 По камењу покрио дружину.
0370 Па да видиш Сењанин-Ивана!
0371 Он облачи чобанске хаљине,
0372 Па изађе ходат по путима,
0373 Стаде Иван питати чобане:
0374 »Јесу л’ овуд свати пролазили?«
0375 Чобаним су стали бесједити:
0376 »Ономаде, овуд’ у четвртак
0377 Јесу прошли неки сватови,
0378 У Хл’јевну су конак учинили.«
0379 Сватови су дошли до Мостара,
0380 Када свати дошли до Мостара,
0381 У Мостару јесу заноћили;
0382 Кад у јутро зоре дочекали,
0383 Чауш виче, дабулхана туче:
0384 »Хазур ола кита и сватови!
0385 Даје хазур на коњу дјевојка,
0386 Далеко нам ваља путовати.«
0387 А вели им Џафер-алај-беже:
0388 »Данас вама путовања нема,
0389 Већ хоћете данас преданити,
0390 Одморити коње и сватове.«
0391 Ту сватове беже заставио,
0392 Ту су свати заданили били
0393 У тамну су ноћцу заноћили,
0394 У јутро су рано подранили.
0395 Из Мостара пођоше сватови,
0396 Тај су данак вазда путовали,
0397 У јацију Дувну салазили,
0398 Па Дувњани свате дочекаше,
0399 По конаци’ свате растурише,
0400 А дјевојку аги Буљугићу;
0401 Са дјевојком млади дјеверови
0402 И још више стотина сватова.
0403 У Дувну су свати преноћили,
0404 А у јутро рано подранише,
0405 Па из Дувна свати полазише,
0406 Отишли су пољем дуванскијем.
0407 Кад су свати близу Хл’јевна били,
0408 Хл’јевљани им иду у сретање –
0409 И пошло је девет Атлагића,
0410 Те су свели киту и сватове,
0411 Па у Хл’јевну свати улазили.
0412 Ведро бјеше, па се наоблачи,
0413 Из облака киша ударила,
0414 Атлагићи свате одведоше,
0415 Одведоше до конака свога,
0416 На ручку их они заставише.
0417 У Хлијевну ручали сватови.
0418 Никако им киша не престаје.
0419 У то доба подне превалило,
0420 ’вако рече сиротан-Алија:
0421 »Хајте, свати, да ми полазимо!«
0422 Њему вели девет Атлагића:
0423 »Сјед’ Алија, ако Бога знадеш«
0424 Да ти сада из Хлијевна пођеш,
0425 Поскикнуће дувак и дјевојка,
0426 А покиснут’ кићени сватови«.
0427 А вели им сиротан-Алија:
0428 »Хвала вама, девет Атлагића,
0429 Ја не могу одвдје преданити,
0430 Далеко нам путовања нема,
0431 Рано ћемо до Гламоча саћи.«
0432 Па отален пођоше сватови,
0433 Из Хлијевна свати изађоше,
0434 Камена се брда прихвтише.
0435 Све једнако киша удараше,
0436 Вјетар пуше, да му краја нема.
0437 Колики је вјетар ударио,
0438 Под сватов’ма коње застављаше,
0439 В’ома свати бјеху одоцнили.
0440 Кад су близу до пресјеке били,
0441 Угледа их Сењанин Иване.
0442 Када Иван угледа сватове,
0443 Иван трчи низ Пресјеку пусту,
0444 У Пресјеци налази дружину,
0445 Па им вели Сењанин Иване:
0446 »Чујете л’ ме, моја браћо драга,
0447 Ето озгор турскијех сватова!
0448 Ка изађу на врху планине,
0449 На брду ће коње разјахати,
0450 Пјешице ће удрит низ Пресјеку.«
0451 Па им вели Сењанин Иване:
0452 »Ви немојте истурат пушака,
0453 Док сви свати листом не замакну,
0454 Не замакну у Пресјеку пусту;
0455 Ту Турцима коњи не помажу.«
0456 То им рече, растури бусије,
0457 Таман Иван паде у бусију,
0458 У то доба свати наљегоше.
0459 Дочека их Сењанин Иване,
0460 Иванове пушке запуцаше,
0461 Таман пушке четири хиљаде:
0462 Од једне је ватре погинуло –
0463 Дв’јеста тридес’т погибе сватова,
0464 Сто шездесет бјеше рањеника.
0465 Пушка пуца, никад не патише.
0466 Нуто мајке Ковачевић-Рама,
0467 Изашла је кули на бојеве,
0468 Она слуша пушке на Пресјеци,
0469 Па потрча низ бијелу кулу,
0470 Па ето је у шикли одају,
0471 Туди сина Рама налазаше
0472 И код Рама сердар-агу Муја,
0473 Туде наше од Орашца Тала,
0474 Пошо Мујо, да тражи Халила.
0475 Када дође Ковачева мајка,
0476 По руци се руком ударила,
0477 Она сину Раму говораше:
0478 »Устај Рамо, ако Бога знадеш!
0479 Ено пушка пуца по Пресјеци,
0480 Сватове је неко дочекао.«
0481 Па скочише три добра јунака,
0482 Брзо своје коње опремише,
0483 На авлији коње појахаше,
0484 Из капије коње истјераше,
0485 Одлетјеше кољем гламочкијем.
0486 Ноћ је клета, ништа се не види,
0487 Стоји неки тутањ за сердаром,
0488 Неко прође Муја и ђогата,
0489 Неко бјеше на коњу вранину,
0490 Па се чуди сердар Мустаф-ага:
0491 »Ко ли ово мене пролазаше?«
0492 Мујо викну грлом са ђогина:
0493 »Ко је ноћас на коњу вранину?«
0494 А вели му момак са вранина:
0495 »Хајд отален, сердар-ага Мујо,
0496 Не пита се ноћас ни за кога.«
0497 Мили Боже, ко је на вранину?
0498 Оно главом беже Јакулићу,
0499 Из Гламоча, града царевога.
0500 У то доба до Пресјеке дошли,
0501 Па у ватру они ударише.
0502 Пушка пуца по Пресјеци пустој,
0503 Бој је био тамам до сабаха,
0504 Када свану и огрија сунце,
0505 Почеше се свати искупљати.
0506 Кад погледа сердар-ага Мумо,
0507 Док је брата угледао свога,
0508 Халил иђе сердар-аги Мују,
0509 А пита га сердар Мустаф-ага:
0510 »О Халиле, брате од матере!
0511 Камо вама сиротан Алија?« –
0512 »Воде њега Крајишници, Мујо!
0513 Алија је допануо рана.« –
0514 У ријечи, у којој бијаху,
0515 Док ето ти свата крвавијех,
0516 Воде свату цуру и Алију.
0517 И дјевојка допанула рана,
0518 Четири је пушке удариле,
0519 Кад су били у дно поља равна.
0520 А да видиш Ковачевић-Рама,
0521 Па он цуру и Алију спреми,
0522 Оправи их својој танкој кули,
0523 Па се туде свати искупише,
0524 Ал им Ковчић-Мурат-бега нема.
0525 Мало вр’јеме, ал дуго не било,
0526 Док ево ти Ковчић Мурат-бега:
0527 Ухватио брата Иванова.
0528 Ковчић дође, па им селам викну,
0529 Турци су му селам прихватили.
0530 Бега пита Мујагин Халиле:
0531 »О сестрићу, Ковчић-Мурат-беже!
0532 Што је, знаш ли, од Ивана било?« –
0533 »Знадем, вели, дијете Халиле!
0534 Побјеже ми Сењанин Иване.
0535 Ја Ивана стигнути не могох.«
0536 Док ево ти једног од сватова,
0537 Како дође, турски селам викну,
0538 Па бесједи Ковчић-Мурат-бегу:
0539 »О Турчине, Ковчић-Мурат-беже !
0540 Кад тјераше Сењанин Ивана,
0541 Испаде му књига из њедара,
0542 Па са пута књигу ја дохватих.«
0543 Заиска је Ковчић-Мурат-беже,
0544 Софта књигу даде Мурат-бегу,
0545 Беже гледа књизи низ јазију;
0546 Пошто беже књигу проучио,
0547 Бега пита са Кладуше Мујо:
0548 »О сестрићу, Ковчић-Мурат-беже !
0549 Што нам књига шаровита каже?« –
0550 »Не питај ме, мој мили дајиџа!
0551 Ова књига Џафер-алај-бега,
0552 Он Ивану књигу написао,
0553 Да дочека свате у Пресјеци«.
0554 Искупише Гламочане младе,
0555 По Пресјеци лешеве копаху.
0556 Једни људи гробове копаху,
0557 Покрај пута копају сватове,
0558 Покопаше три стотине свата,
0559 Рањенике у град оправише.
0560 Тамам они свате покопаше,
0561 Хабер дође Мујову Халилу,
0562 Да умрије сиротан Алија
0563 И умрије лијепа дјевојка.
0564 Сви сватови заплакали били,
0565 Укопаше Аља и дјевојку.
0566 Ту је Ковчић конак учинио
0567 У Гламочу граду бијеломе,
0568 Па у јутро рано подранио.
0569 Отлен крену Ковчић-Мурат-беже.
0570 Беже сађе Бишћу каменоме
0571 И у Бишћу конак учинио,
0572 А у јутро добро подранио,
0573 Па из Бишћа они полазили.
0574 Куд год ишли у Кладушу сишли,
0575 Па стадоше купит Крајишнике,
0576 Хабер дају личком Мустај-бегу.
0577 Бег Мустај-бег у Кладушу сађе
0578 До бијеле сердареве куле;
0579 Све му што је и како је кажу,
0580 За онога Џафер-алај-бега,
0581 Па скупише силовиту војску,
0582 Тамам војске двадесет хиљада.
0583 Покренуше силовиту војску,
0584 Сведоше је Бишћу на Крајину.
0585 Кад Мустај-бег Бишћу силазио,
0586 Па он сједе, ситну књигу пише:
0587 »Чујеш ли ме, Вргорац Алија!
0588 Ето теби књиге шаровите,
0589 Ти покупи из Вргора војску,
0590 Па ти с војском до Габеле сађи,
0591 Добро чувај ти морског лимана,
0592 Не дај побјећ преко мора црна.
0593 Ако пође Џафер-беже бјежат,
0594 Гледај бега ухватити жива,
0595 Не дај њему бјежат преко мора.«
0596 Па кријући књигу оправио;
0597 Књига дође Врговцу Алији,
0598 Брже боље покупио војску,
0599 Па одлетје до морског лимана,
0600 Да он скеле на дењизу чува.
0601 Бег Мустај-бег до Мостара сађе,
0602 Кад је близу био до Мостара,
0603 Он је Мостар у халку узео,
0604 Бег Мустај-бег кроз Мостар уљезе,
0605 Три хиљаде за њим коњаника,
0606 Па он пита Мостаране младе:
0607 »Које кућа Џафер-алај-бега?«
0608 Казују им Мостарани млади.
0609 До конака бег је долазио,
0610 Пред конак су коње одјахали,
0611 Водају се ати и парипи;
0612 Бег ту нађе Џафер-алај-бега,
0613 Вас се Мостар био узбунио,
0614 Опазили Крајишнике младе,
0615 Гдје су Мостар у халку узели.
0616 Ну да видиш личког Мустај-бега,
0617 Кад изађе бегу у одају,
0618 Не хтје сјести бег Мустај-бег лички;
0619 Он погледа своје бајрактаре,
0620 Па на њиха оком намигнуо,
0621 Дохватише Џафер-алај-бега,
0622 Повели га низа мердевине,
0623 Извели га пред демир-капију,
0624 Па Мустај-бег пустио телала,
0625 Све телали кроз Мостар викаху:
0626 »Хајдте вид’те Мостарани млади,
0627 Што ће бити од бега нашега!«
0628 Па на тепу бега изведоше,
0629 Па су бега туде објесили.
0630 Он не даде Мостар поробити;
0631 Вратише се љути Крајишници,
0632 А све куну личког Мустај-бега:
0633 »Хеј Мустај-бег, да од Бога нађеш,
0634 Што не даде Мостар поробити!«
0635 А вели им бег Мустај-бег лички:
0636 »Срамота је, браћо Крајишници.
0637 Да су наске ватром дочекали,
0638 Ондар не бих вама забранио.
0639 Да ви, браћо, Мостар поробите!«
0640 Беже сађе на Крајину крвну;
0641 Љуто кука остарјела мајка,
0642 Мила мајка сиротан-Алије:
0643 »Авај мени до Бога милога,
0644 Гдје изгубих сина јединога!«
0645 Па је узе бег Мустај-бег лички,
0646 Одведе је свом бијелу двору,
0647 Нека сједи, док јој душа дише.
