Погибе ко од шале
| Погибе ко од шале Писац: Иво Ћипико |
Погибе ко од шале
Слика из загорског живота
Вeлика миса бјеше тек свршила. Свијет мушки, па женски врвљаше из цркве; једни застајаху пред црквеним вратима, а други врцем ће под стари дуб у хладовину. Вруће је ! Припека, гори дрво и камен. Испод старих стабала, што су око цркве, додуше разгали се човјек, но неможе ни то да поможе. Кад испод њих преда се гледаш, чисто ти пред очима нешто игра. . . магли се. Да само пороси, било би ко у рају, вели нека од жена, али овако све ће да изгори.
И главар села изишо је из цркве. Њему ко да не смета врућина ; — овио је вунени пешкир око главе, а чибук му у руци.
Ето најпосле и попа, приђе главару и изрукује се.
— Чујеш попе, ја бих сада прогласио ону одлуку ради паше.
— Деде, сад је најзгодније, ма ја одох у кућу : вруће је.
Гдје је чауш Илија ? Зовни га — окрене се главар.
— Шта би ? Илија ће.
— Хајде, да прогласиш наредбу због паше на Шт. међи. Ево ти је на, и пружи му помљиво смотани арак папира, да га сељацима проучи.
Илија узме хартију, успе се на стари дуб, гдје између двије гране висијаше звоно, дохвати за клепетац и заслави.
Око дуба сакупи се у трен ока сва мушка чељад ; подигоше се и они из хладовиие. Сваки хоће да чује, што је нова.
Илија размота хартију, приложи ју грани и стаде да у њу дубе, ко да по њој нешто тражи.
— Шта је, болан не био — главар ће. Читај!
— Е да, читај! Лако теби говорити, замршено је.
— Шта замршено ?
— Нечитљиво, чекај нека проучим.
Опет се задубе у оно парче хартије, те нешто кроз зубе мрси.
Сви у њега упиљише очима, а њему се не да. Тада ће неко од млађарије:
— Што је Илија ? Илија ћути.
— Биће да доли у капитанату не разуме се у писмо. Е да, није то, ко с машклином по ледини млатити.
Теда, негда ће Илија: — Овде пишу : »Одређује се међа, до на врх брда, таман до дочића Павла Рачића, па уздуж пута до старог оног погорјелог граба. . .«
— Шта још ?
Вели: ко пређе међу, платиће глобу.
— Ама какову глобу, Бог с тобом јутрос, озва се неки из гомиле.
— Глобу, брате, тако овде пишу.
— И ништа друго ?
— Ништа, а друго и не треба да знаш.
И сиђе Илија, опет смота хартију и предаде је главару.
Људи се узврпољише. Сваки ће своју да избаци. Неки ће старац главару:
— Славе ти, главару, што ово би. Досле како је мени у памети, иије било диобе између нас и Шт. . .
— И није.
— Па како запрли међу без нас ?
— Не знам, развидићу на капитанату, а дотле треба сваки да се чува, лугари неће мировати. Вражји је инат, брате !
Људи се почеше мало по мало да разилазе.
Неколико момчади скупило се испод старог дуба, до њих је рпа младе женскадије. Све су једнако обучене; у бијелим хаљииама и црвеним капицама на глави.
Момци су голоруци, у црвеној капи, плавим шалварама и у извезеним кошуљама.
— Чу ли Павле, не да ти се данас да заојкаш, црно се из капитаната пише, вели му комшија Јосо.
— Шта не би пиво. Бојим се ја њих. Док је стоке биће и паше; гдје до сада пазих стоку, пазићу је вала и отсле.
Аја! нећеш.
— Хоћу.
— Нема, брате, данас силе.
— И нема. Нека! Да запјевамо! Стаде их пјеватање:
»Мило моје, да се милујемо«.
Испрва тихо, па све боље и боље, ко да желе ојкањем да надмаше кукање удовице, која је одмах до њих, над гробом мужа жалила.
Сунце најжешће припицаше, кад се неки почеше да кући враћају.
Павао ће кући с комшијом Јосом, а и сестра ће Јосина ш њима.
Није далеко до њиховог комшилука. Ено, оним путељком, што се лијено од цркве види; а куће су им баш на оном положитом мјесту између мурава. Ту је неколико растрканих кућа, а Јосина оца и Павлова једна је тик друге: један им је улаз у обор.
Путем извади Павао иза паса двогрле, па стаде да свира.
По оградама и успут на дрвећу, цврчио је цврчак. Потише разабирао се је зуј сваковрсних лептира и мушица. Зрак је био топао, пун мириса сухих трава, а камење чисто одсијеваше од жестине сунца. Класје и трава, тек се држаху да не клону од пусте жеге. У захлађу пландовала је марва, чуло се је само махање репова, да одагне мухе од себе.
Све је било мирно, чинило се, да се боји, да не изгори.
Павао се бијаше ознојио и све даље свираше. Звук двогрле добро се разабираше, ко да је хтио па надјача цврчање цврчка и зуј лептира. Јаки цијук извио би се на махове, па онда тише и тише, неком меланхолијом, пуном појезије и слатког чезнућа.
За њим узастопце ходио је Јосо и сестра му Јаша.
— Пристани, Павле, да разговарамо, вели Јосо. Павле стаде, окрене се, још једном засвири, задјене двогрле за пас, па ће Јоси:
— Кад се уздувам, баш ми је лакше. Говори, слушам те.
— Хоћемо ли вечерас с благом у пашу?
— Хоћу ја, не знам што ти мислиш.
— И ја ћу, ма ти чисто кажем, нећу преко међе, на парницу.
— Каква парница, ја ћу гдје и до сада.
— Чу ли данас одлуку.
— Одох ја, па што буде, биће.
— Не иди, Павле, Јања ће стидио, и загледа се у земљу.
Одмакоше и већ бијаху код својих кућа. Павао оде равно у кућу. Свуче копоран и обазрије се по кући, У кући није било никога. Приђе к огњишту, надвири се над бакру, скиде је с ватре, сједе на огњиште, излије чорбу на дрвени чанак и стаде да куса. У то му и мајка бане. Осврне се, па ће угледавши га: Вратио си се ! Ево ти хљеба, ево букаре. Огладнио баш, ко. . . мрсила стара кроз зубе.
Павао јој је био јединац, и то какав јединац. Здрав, јак. Не стаје њему нико на стопу. И зимус, кад се у комшилуку млађарија набацивала каменом, није га мајка родила, ко би га надбацио. Како јак, онако и пристао. Пун у образу, отворен на бесједи, добар, само док му на реп не станеш. Ма ако се с ким задије, права ти је јуначина: неда он на се.
Кад се Павле намирио мајка ће му:
— Одагнај вечерас и парипче у пашу. Гладно је. Нема гдје струка да убереш. Све изгори.
Павле се диже, а да и не одговори, и оде у ограду иза куће да проспава.
Има двије године, што се Павле загледао у Јању. Како и не би, кад је сваки дан пред очима му, а Јања опет кршна цура, умиљата и слатка, понизна погледа, а поносита стаса. Црномањаста је, па кад се насмије, бијеле јој се још боље они, мали, ситни и збивени зуби. Оно једно са другим пристаје, баш ко да им је суђено.
Биће да су поноћа. Комшилук и све око њега мирно је. Мјесец је иза планине већ подоста одмакао. Младо његово свјетло прелијева се равнином; између стабала и у доцима губи се у мрачним сјенама, да се опет боље на чистини покаже. Баш ништа не мути те мирноће. Не чује се ни лајања паса, ни жива гласа.
Цвиљење попића је једноличио, непрестано, без чуства; у тако мирној ноћи губи се, не осјећа га се, ко да га и није.
Све је иза оне спарине позаспало ко заклано.
Не прошло ни по сахата, а Павле и Јосо, зајашивши сваки на свог парипа, гоњаху пред собом крупну зуб на пашу. Звонце парипчету зачепише листовином, да по комшилуку не брече, јер оваки од комшија познаје добро звук, којегму драго звона. Кад и кад чуо се клопот коњских копита и тај клопот чудно одјекиваше у тој мирној ноћи! Рзај једног коња бјеше узнемирио цијелу околицу. На тај рзај огласи се други, па онда лавеж паса, и напокон негдје пијевац бијаше закукурикао. Тек пошто подалеко одмакоше, опет настао је првашњи мир. Кад стигоше на пашњак близу међе, разјашише.
— Овђе ћу ја, вели Јосо.
— И ја ћу, па ћу даље заћерати. — Спутићу их, опет ће Јосо.
— Рашта болан?
— Да не одмакну преко међе. — Јеси ли донио путило?
— Дашто!
— Ја га немам; нека иду гдје их је воља. Водиће их доро. Зна он гдје има боље паше. Боже ми прости, осим крста, ко чељаде. Јосо спусти једног парипа, друге и не треба; они и онако ће за њим.
Пошто се изразговорише, пољегоше иза једног кука.
Не прошло ни читава два сахата, ето и Јање за њима, тјера ситни зуб на пашу; саме овце и козе.
Павле ју очекиваше, и чим разабра клепетало, диже се по мало; одмакне неколико корачаја, и кад стадо ближе примаче, зовну Јању :
— Ој!
— Поћерај даље.
— Јок! нека их овдје. Павле приђе к њој.
— Гдје је Јосо?
— Спава.
— Гдје су му живине?
— Спутио их је; близу је.
— А твоја?
— Пустио сам ју пустопашице.
— Што учини болан!
— Добро, напашће се.
Она сједе на повисоки камен, па ће да плете чарапу.
— Зар ћеш да плетеш?
— Дашта, мјесец је ко дан.
— Разговараћемо.
— Све једно можемо.
Он сједе на други камен сучелице прама њој. Обоје је обасјано мјесечином.
Њој равно у лице падаше, дочим његово бјеше у сјени. Бијаху на узвиситом мјесту. Доље под њима пукло је равно и питомо поље, сами виноград и маслина, горе пако крш и грмље. Иза поља слегло се је море, непрегледно, јер су се планине и њени врхови губили у мјесечини.
— Море је мирно ко уље, поче Павао, ни ћу'а од вјетра.
— Шта се по њему оно свјетлуца?
— Шта? ко велиш они тракови?
— Да.
— То је мјесечина. Ма то је ништа, да видиш, кад се ноћу дјеца купају. Гледо сам ја, кад самгдоље у јаматви био. Како они у море, оно се свјетлуца и прелијева, баш ко живо сребро.
— А није их страх?
— Од чега?
— Од рибе. Не бих ја ушла у море за живе очи у глави.
— Бих ја.
— И хоћеш, како си на море запо.
— Не говори о томе.
— Рашта.
— Није ми драго. Смрче ми се пред очима, кад помислим. Шта мислиш четири године у солдачију. Није шала!
— Дуго, брате, веле, да је тешко.
— Неки да, а опет неки, да није зла.
— Кад зову?
— Ко зна, до два три мјесеца.
— Је ли ти жао, што се растајемо?
— Још питаш!
Умукоше; око њих све је мирно, само што је стока брстила, кад и кад звонце би брецнуло и чуо се клопот коњског копита.
Чујеш ли ћука?
— Није ми глас му драг. Ко да нариче.
— Али се страшиш?
— Чега?
— Вукодлака.
— Аја! прошла су поноћа. Близу је зора.
— Није још. Звијезде се још добро виде, треба да почну блиједити.
— Што мислиш? Дуни у двогрле.
— Не да ми се. Мислим куд ћу до године да љетујем, сигурно нећу на паши.
Најпотље смисли се, издјене иза паса двогрле и прихвати да свира.
— Полагано, смрси она, ко за се.
Меланхолично, жалосно, разлијегао се је звук свирале. Чињаше се чути пјесму успаванку мајке удовице над својим јединцем.
Пирну тихо повјетарце и доносијаше на махове јаки опојни миомирис кадуље и зиморада.
На јодном све замукну. Она се ко прене и остави чарапу, а он двогрле. Диже се и приближи, те сједе до ње на исти камен. Сада им је мјесечина равно у очи падала.
— Неда ми се свирати, волим овако код тебе.
— А ти пођи спавати.
— Нећу.
— Шта ме тако гледаш, баш ко да ме ниси никад видио.
— Али ти је жао?. .. Ха! Чуј звонце. Оно клепета на мојем дори. Познам му звук. Баш има бити на међи. Знаш ти, да је злата вриједан, зна он гдје је паше; кад му пешто суне, знаш . . . све би згризо, а дими из њега, баш ко из машине. Да је иљаду кобила ове би за њим.
— И наше је ждријебе као саливено.
— Што неће од онаког оца!
— Чујеш брзо ће зора, захладило је, иди к брату. Гледај, звијезде триу. Није лијепо, да си сву ноћ овдје.
— Не идем; нешто би ти казао. Слушај!
— Казуј!
— Ја одох брзо на море.
— Знам.
— Па шта ми велиш?
— Шта? Да се сретно повратиш.
— А хоћеш, да ме чекаш?
— Не разумијем.
— Велим, да ме чекаш, док се с мора кући вратим?
— Зашто баби не рече?
— Говорићу, ма хтједох с тобом бит на чисту.
— Лако за мене. Нисмо од јуче!
— Дакле ти ми задајеш тврду вјеру? Чекаћеш ме?
— Хоћу.
— Добро је, сада сам миран. Да знаш како ми је при срцу.
— Све ко да ме нешто милином испуњава. Не бих се с царем мијењо.
Он се зближи и ухвати је за руку.
— Говори, драго ми те је слушати, ну не дирај рукама.
— Пусти, зар ми не зададе вјеру?
— Па?
— Пусте ме к теби, љепше ми је овако. Ала си кршна! Очију ми, дражја си ми мимо иједне у селу.
— Не лудуј!
— Што ти је?
— Ја одох, ако ћеш да лудујеш. Биће и за то времена.
Она се трже, а он за њом.
Стадоше да ослушкују. Вјетрић је пирио, тек да хлади. Неђе у грми шушнуло би. Звијезде и мјесец губијаху свјетло. Тамо преко мора разабираху се врхови гора, и црвенило се небо. Сјене ишчезаваху. Све се је заодјело свјежом, али и блиједом свијетлошћу.
— Свиће ! она ће, и хтједе да крене некамо. Он успрену, па је гледаше равно у очи.
— Је! шапну она.
— Да се пољубимо.
— Мани, славе ти. Остави ме.
Павле је ухвати око паса и живо заљуља ш њоме. Падоше на земљу. Он се приљуби к њојзи и стаде да је љуби.
— Остави ме — једва издисала она;. . . што си побјеснио. Мируј!
— Нећу! драго ми је. Јабуко моја.
— Пусти, не дирај. Ето свиће!
Павле се трже и жељно се загледа у њу.
Збиља је свићало! Доље при крају мора црвенило се небо ко пламен; благи вјетрић струјио је оздо и носио горе цвркутање тичица; разабирало се је дозивање људских гласова и осјећао се оштри и опојни мирис бујне приморске природе. Све се је купало у благој плаветној свјетлости љетне зоре.
Згледаваху се. Ведрина јутра одразиваше им се на челу и очима. Она ко постиђена, одмаче се и сједе на онај исти камен; он заостаде.
— Гледај онај брод, што уз крај струји, и ја ћу брзо онамо у свијет, — те мане руком према мору. — Пошто се завјерисмо, чисто ми је лако. Чујеш веслање! И пјевају! Збогом! Одох, да сврнем живину.
Растадоше се.
Павле ће к Јоси, и назва му добро јутро.
— Бог дао добро! Твоја живина одмаче, иди, да их сврнеш, прво зла.
Павле крене право путељком, откуд је звонце кад и кад забрујило. У ходу чињаше му се чути лајање вижлета. Да, оно лаје, а не штекће, — мислио је он, — мора да је ко туђи близу коња.
Живина су прешла преко међе у парничко. Ат је био пред њима. Кад га угледа звиждне му и стаде да га ваби: на дори, на! Коњ застрижо ушима, окрене се, али се не маче.
Наједном застаде, бијаше уочио двејста корачаја ниже себе, иза грмља, гдје се нешто свјетлуца, ко да је цијев од пушке, или што друго. Примаче боље, и што би оком макао, ко из бусије, шчепи дората за гриву, одмота му оглаву иза врата, те га узбрдицом поведе. Уз то иза грмља на опутину изиђоше три човјека; лугар и ш њим два жандара. — Стани! довикну један од жандара.
— Рашта да станем?
— Стани!
— Идем путем.
— У име закона!
Он се и не осврћаше; веже парипче за један овећи грм, попе се брже боље на гомилу и стаде намах да купи око себе згодније камење.
Лугар и жандари примакоше се.
Стао је на гомили, овисок, израстао и пун, као какав шпартански кип. На лицу му се читала одлучност, пуна пријегора. Од гњева му уснице подрхтаваху. Мислио је у оној својој глави, да је у праву, да је на својему.
— Што се попе гори, лугар ће.
— Брига тебе.
— Сиђи!
— Нећу!
— Одагнаћу ти ата у залог. Знаш, да се овдје не смије да пасе.
— Ко вели? смије. Ово је наше.
— Јесте! Јесте. Ниси чуо одлуку?
— Не знам ја; овдје сам увијек пасао, па ћу и отеле.
— Нећеш ље! и примаче се ату, да га одријеши.
— Не дирај!
— Шта?
— Не дирај, велим ти. Нека остави парипче на миру, недам ја њега, док ми је глава на рамену.
Лугар ће опет да одријеши ата. Ат стриже ушима, одмиче и запуха се. Павле га стријели очима и узе камен. Лугар га добро позна, зна да ш њиме нема шале, па се обазире на жандаре.
— Како ти име? вели жандар.
— Павао! одговори за њ лугар.
— Павле! велим ти, сиђи. Казуј колико је комада.
Павле ћути и не миче се.
— Шта ћемо? вели лугар.
— Одријеши га, жандар ће. Лугар га одријеши, парип зарже: остала живина окупи се на близу.
— Пусти парипа, бодулска 'рђо, или си погинуо!
— Би ти ме и убио, да није жандара; присјешће ти данас, влаше!
— Гони га, жандар ће.
Лугар поведе парипа. Павле омјери, замане каменом, и здими лугара у леђа. Лугар се затетура, стаде га запомагање, и пусти ата. Жандар дохвати за оглаву. Други се окрене к Павлу:
— Сиђи! аретиран си.
— Нећу! не бојим се. Не смијеш ме убити: На својем сам.
— Сиђи! велим ти.
— Јок!
— Води ата, вели жандар другу.
Неће, тако ми кр . . .
Прихвати за камење, и стаде да сипа у сву тројицу, баш ко махнит.
Један камен љуто свати једног од жандара. Пољеће перјаница. Смрче му се.
— Пали! вели другу.
Друг се заклони за грм, омјери . . .
Пушка пуче.
Павле зајауче, застаде за час, па се затрчи за жандарима; још једном замане каменом, затетура и паде потрбушке преко опутине.
Жандари к њему; а и лугар се дошуља.
— Ха! дојуначио! Веле си ми бриге задао, вели лугар и гурну га ногом.
Павде лежаше; извади испод себе дуги нож грчевито га је у руци држао. Стењао је и једном се руком држао за прса.
Хитац из пушке чуше Јања и Јосо, па слутивши несрећу дотрчаше доље. Успнуше се.
— Шта урадисте? вели Јосо. Приђоше к Павлу.
— Убише ме на вјери, на мојему . . . Не остављај ме, брате Јосо!
Јања и Јосо подигоше га и обрнуше.
Сада је лежао наузначице.
Јосо приђе ближе, отклопи му кошуљу. Куршум бијаше пробио груди. Око њега била је окрвављена кадуља и смиље.
Гледао је на по отвореним очима.
Ето Јањо! како погинух! Нема за ме више! Мрачи ми се. Душмани ме убише . . .
Заклопи очи.
Јања и Јосо тек сада видише, да је велико зло. Чуо се њен јецај.
— Реко ти: не иди. Проклет био ко те уби ! Шта ће сад ти мајка кукавица!
Зној се осу по његову лицу. Блијед, укочен, гледао је око себе.
Мало даље у грму звиждао је кос. Рађало се сунце, и одмах поче да грије сву природу. У шуми је све оживјело. Цвркут птица допираше са свију страна. Живина су опет мирно подаље пасла. Пас је негдје штекћао. Једна сунчана зрака продре кроз гране и падаше му на лице. Наједном захрипи, опружи ногама, зајаукне, обрне се . . . и бијаше мртав.
— Погибе ко од шале! . . . истисне болно комшија му Јосо.
Напомене
[уреди]- Приповетка је први пут објављена у листу Novi Viek књ. I, бр. 9, Split, 1898; "Primorske duše", Zagreb, 1899
Извори
[уреди]- Иво Ћипико: Целокупна дела, књига 1, страна 19-35 , Народна просвета, Београд.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иво Ћипико, умро 1923, пре 101 година.
|