Pogibe ko od šale
| Pogibe ko od šale Pisac: Ivo Ćipiko |
Pogibe ko od šale
Slika iz zagorskog života
Velika misa bješe tek svršila. Svijet muški, pa ženski vrvljaše iz crkve; jedni zastajahu pred crkvenim vratima, a drugi vrcem će pod stari dub u hladovinu. Vruće je ! Pripeka, gori drvo i kamen. Ispod starih stabala, što su oko crkve, doduše razgali se čovjek, no nemože ni to da pomože. Kad ispod njih preda se gledaš, čisto ti pred očima nešto igra. . . magli se. Da samo porosi, bilo bi ko u raju, veli neka od žena, ali ovako sve će da izgori.
I glavar sela izišo je iz crkve. Njemu ko da ne smeta vrućina ; — ovio je vuneni peškir oko glave, a čibuk mu u ruci.
Eto najposle i popa, priđe glavaru i izrukuje se.
— Čuješ pope, ja bih sada proglasio onu odluku radi paše.
— Dede, sad je najzgodnije, ma ja odoh u kuću : vruće je.
Gdje je čauš Ilija ? Zovni ga — okrene se glavar.
— Šta bi ? Ilija će.
— Hajde, da proglasiš naredbu zbog paše na Št. međi. Evo ti je na, i pruži mu pomljivo smotani arak papira, da ga seljacima prouči.
Ilija uzme hartiju, uspe se na stari dub, gdje između dvije grane visijaše zvono, dohvati za klepetac i zaslavi.
Oko duba sakupi se u tren oka sva muška čeljad ; podigoše se i oni iz hladoviie. Svaki hoće da čuje, što je nova.
Ilija razmota hartiju, priloži ju grani i stade da u nju dube, ko da po njoj nešto traži.
— Šta je, bolan ne bio — glavar će. Čitaj!
— E da, čitaj! Lako tebi govoriti, zamršeno je.
— Šta zamršeno ?
— Nečitljivo, čekaj neka proučim.
Opet se zadube u ono parče hartije, te nešto kroz zube mrsi.
Svi u njega upiljiše očima, a njemu se ne da. Tada će neko od mlađarije:
— Što je Ilija ? Ilija ćuti.
— Biće da doli u kapitanatu ne razume se u pismo. E da, nije to, ko s mašklinom po ledini mlatiti.
Teda, negda će Ilija: — Ovde pišu : »Određuje se međa, do na vrh brda, taman do dočića Pavla Račića, pa uzduž puta do starog onog pogorjelog graba. . .«
— Šta još ?
Veli: ko pređe među, platiće globu.
— Ama kakovu globu, Bog s tobom jutros, ozva se neki iz gomile.
— Globu, brate, tako ovde pišu.
— I ništa drugo ?
— Ništa, a drugo i ne treba da znaš.
I siđe Ilija, opet smota hartiju i predade je glavaru.
Ljudi se uzvrpoljiše. Svaki će svoju da izbaci. Neki će starac glavaru:
— Slave ti, glavaru, što ovo bi. Dosle kako je meni u pameti, iije bilo diobe između nas i Št. . .
— I nije.
— Pa kako zaprli među bez nas ?
— Ne znam, razvidiću na kapitanatu, a dotle treba svaki da se čuva, lugari neće mirovati. Vražji je inat, brate !
Ljudi se počeše malo po malo da razilaze.
Nekoliko momčadi skupilo se ispod starog duba, do njih je rpa mlade ženskadije. Sve su jednako obučene; u bijelim haljiiama i crvenim kapicama na glavi.
Momci su goloruci, u crvenoj kapi, plavim šalvarama i u izvezenim košuljama.
— Ču li Pavle, ne da ti se danas da zaojkaš, crno se iz kapitanata piše, veli mu komšija Joso.
— Šta ne bi pivo. Bojim se ja njih. Dok je stoke biće i paše; gdje do sada pazih stoku, paziću je vala i otsle.
Aja! nećeš.
— Hoću.
— Nema, brate, danas sile.
— I nema. Neka! Da zapjevamo! Stade ih pjevatanje:
»Milo moje, da se milujemo«.
Isprva tiho, pa sve bolje i bolje, ko da žele ojkanjem da nadmaše kukanje udovice, koja je odmah do njih, nad grobom muža žalila.
Sunce najžešće pripicaše, kad se neki počeše da kući vraćaju.
Pavao će kući s komšijom Josom, a i sestra će Josina š njima.
Nije daleko do njihovog komšiluka. Eno, onim puteljkom, što se lijeno od crkve vidi; a kuće su im baš na onom položitom mjestu između murava. Tu je nekoliko rastrkanih kuća, a Josina oca i Pavlova jedna je tik druge: jedan im je ulaz u obor.
Putem izvadi Pavao iza pasa dvogrle, pa stade da svira.
Po ogradama i usput na drveću, cvrčio je cvrčak. Potiše razabirao se je zuj svakovrsnih leptira i mušica. Zrak je bio topao, pun mirisa suhih trava, a kamenje čisto odsijevaše od žestine sunca. Klasje i trava, tek se držahu da ne klonu od puste žege. U zahlađu plandovala je marva, čulo se je samo mahanje repova, da odagne muhe od sebe.
Sve je bilo mirno, činilo se, da se boji, da ne izgori.
Pavao se bijaše oznojio i sve dalje sviraše. Zvuk dvogrle dobro se razabiraše, ko da je htio pa nadjača cvrčanje cvrčka i zuj leptira. Jaki cijuk izvio bi se na mahove, pa onda tiše i tiše, nekom melanholijom, punom pojezije i slatkog čeznuća.
Za njim uzastopce hodio je Joso i sestra mu Jaša.
— Pristani, Pavle, da razgovaramo, veli Joso. Pavle stade, okrene se, još jednom zasviri, zadjene dvogrle za pas, pa će Josi:
— Kad se uzduvam, baš mi je lakše. Govori, slušam te.
— Hoćemo li večeras s blagom u pašu?
— Hoću ja, ne znam što ti misliš.
— I ja ću, ma ti čisto kažem, neću preko međe, na parnicu.
— Kakva parnica, ja ću gdje i do sada.
— Ču li danas odluku.
— Odoh ja, pa što bude, biće.
— Ne idi, Pavle, Janja će stidio, i zagleda se u zemlju.
Odmakoše i već bijahu kod svojih kuća. Pavao ode ravno u kuću. Svuče koporan i obazrije se po kući, U kući nije bilo nikoga. Priđe k ognjištu, nadviri se nad bakru, skide je s vatre, sjede na ognjište, izlije čorbu na drveni čanak i stade da kusa. U to mu i majka bane. Osvrne se, pa će ugledavši ga: Vratio si se ! Evo ti hljeba, evo bukare. Ogladnio baš, ko. . . mrsila stara kroz zube.
Pavao joj je bio jedinac, i to kakav jedinac. Zdrav, jak. Ne staje njemu niko na stopu. I zimus, kad se u komšiluku mlađarija nabacivala kamenom, nije ga majka rodila, ko bi ga nadbacio. Kako jak, onako i pristao. Pun u obrazu, otvoren na besjedi, dobar, samo dok mu na rep ne staneš. Ma ako se s kim zadije, prava ti je junačina: neda on na se.
Kad se Pavle namirio majka će mu:
— Odagnaj večeras i paripče u pašu. Gladno je. Nema gdje struka da ubereš. Sve izgori.
Pavle se diže, a da i ne odgovori, i ode u ogradu iza kuće da prospava.
Ima dvije godine, što se Pavle zagledao u Janju. Kako i ne bi, kad je svaki dan pred očima mu, a Janja opet kršna cura, umiljata i slatka, ponizna pogleda, a ponosita stasa. Crnomanjasta je, pa kad se nasmije, bijele joj se još bolje oni, mali, sitni i zbiveni zubi. Ono jedno sa drugim pristaje, baš ko da im je suđeno.
Biće da su ponoća. Komšiluk i sve oko njega mirno je. Mjesec je iza planine već podosta odmakao. Mlado njegovo svjetlo prelijeva se ravninom; između stabala i u docima gubi se u mračnim sjenama, da se opet bolje na čistini pokaže. Baš ništa ne muti te mirnoće. Ne čuje se ni lajanja pasa, ni živa glasa.
Cviljenje popića je jednoličio, neprestano, bez čustva; u tako mirnoj noći gubi se, ne osjeća ga se, ko da ga i nije.
Sve je iza one sparine pozaspalo ko zaklano.
Ne prošlo ni po sahata, a Pavle i Joso, zajašivši svaki na svog paripa, gonjahu pred sobom krupnu zub na pašu. Zvonce paripčetu začepiše listovinom, da po komšiluku ne breče, jer ovaki od komšija poznaje dobro zvuk, kojegmu drago zvona. Kad i kad čuo se klopot konjskih kopita i taj klopot čudno odjekivaše u toj mirnoj noći! Rzaj jednog konja bješe uznemirio cijelu okolicu. Na taj rzaj oglasi se drugi, pa onda lavež pasa, i napokon negdje pijevac bijaše zakukurikao. Tek pošto podaleko odmakoše, opet nastao je prvašnji mir. Kad stigoše na pašnjak blizu međe, razjašiše.
— Ovđe ću ja, veli Joso.
— I ja ću, pa ću dalje zaćerati. — Sputiću ih, opet će Joso.
— Rašta bolan?
— Da ne odmaknu preko međe. — Jesi li donio putilo?
— Dašto!
— Ja ga nemam; neka idu gdje ih je volja. Vodiće ih doro. Zna on gdje ima bolje paše. Bože mi prosti, osim krsta, ko čeljade. Joso spusti jednog paripa, druge i ne treba; oni i onako će za njim.
Pošto se izrazgovoriše, poljegoše iza jednog kuka.
Ne prošlo ni čitava dva sahata, eto i Janje za njima, tjera sitni zub na pašu; same ovce i koze.
Pavle ju očekivaše, i čim razabra klepetalo, diže se po malo; odmakne nekoliko koračaja, i kad stado bliže primače, zovnu Janju :
— Oj!
— Poćeraj dalje.
— Jok! neka ih ovdje. Pavle priđe k njoj.
— Gdje je Joso?
— Spava.
— Gdje su mu živine?
— Sputio ih je; blizu je.
— A tvoja?
— Pustio sam ju pustopašice.
— Što učini bolan!
— Dobro, napašće se.
Ona sjede na povisoki kamen, pa će da plete čarapu.
— Zar ćeš da pleteš?
— Dašta, mjesec je ko dan.
— Razgovaraćemo.
— Sve jedno možemo.
On sjede na drugi kamen sučelice prama njoj. Oboje je obasjano mjesečinom.
Njoj ravno u lice padaše, dočim njegovo bješe u sjeni. Bijahu na uzvisitom mjestu. Dolje pod njima puklo je ravno i pitomo polje, sami vinograd i maslina, gore pako krš i grmlje. Iza polja sleglo se je more, nepregledno, jer su se planine i njeni vrhovi gubili u mjesečini.
— More je mirno ko ulje, poče Pavao, ni ću'a od vjetra.
— Šta se po njemu ono svjetluca?
— Šta? ko veliš oni trakovi?
— Da.
— To je mjesečina. Ma to je ništa, da vidiš, kad se noću djeca kupaju. Gledo sam ja, kad samgdolje u jamatvi bio. Kako oni u more, ono se svjetluca i prelijeva, baš ko živo srebro.
— A nije ih strah?
— Od čega?
— Od ribe. Ne bih ja ušla u more za žive oči u glavi.
— Bih ja.
— I hoćeš, kako si na more zapo.
— Ne govori o tome.
— Rašta.
— Nije mi drago. Smrče mi se pred očima, kad pomislim. Šta misliš četiri godine u soldačiju. Nije šala!
— Dugo, brate, vele, da je teško.
— Neki da, a opet neki, da nije zla.
— Kad zovu?
— Ko zna, do dva tri mjeseca.
— Je li ti žao, što se rastajemo?
— Još pitaš!
Umukoše; oko njih sve je mirno, samo što je stoka brstila, kad i kad zvonce bi brecnulo i čuo se klopot konjskog kopita.
Čuješ li ćuka?
— Nije mi glas mu drag. Ko da nariče.
— Ali se strašiš?
— Čega?
— Vukodlaka.
— Aja! prošla su ponoća. Blizu je zora.
— Nije još. Zvijezde se još dobro vide, treba da počnu blijediti.
— Što misliš? Duni u dvogrle.
— Ne da mi se. Mislim kud ću do godine da ljetujem, sigurno neću na paši.
Najpotlje smisli se, izdjene iza pasa dvogrle i prihvati da svira.
— Polagano, smrsi ona, ko za se.
Melanholično, žalosno, razlijegao se je zvuk svirale. Činjaše se čuti pjesmu uspavanku majke udovice nad svojim jedincem.
Pirnu tiho povjetarce i donosijaše na mahove jaki opojni miomiris kadulje i zimorada.
Na jodnom sve zamuknu. Ona se ko prene i ostavi čarapu, a on dvogrle. Diže se i približi, te sjede do nje na isti kamen. Sada im je mjesečina ravno u oči padala.
— Neda mi se svirati, volim ovako kod tebe.
— A ti pođi spavati.
— Neću.
— Šta me tako gledaš, baš ko da me nisi nikad vidio.
— Ali ti je žao?. .. Ha! Čuj zvonce. Ono klepeta na mojem dori. Poznam mu zvuk. Baš ima biti na međi. Znaš ti, da je zlata vrijedan, zna on gdje je paše; kad mu pešto sune, znaš . . . sve bi zgrizo, a dimi iz njega, baš ko iz mašine. Da je iljadu kobila ove bi za njim.
— I naše je ždrijebe kao saliveno.
— Što neće od onakog oca!
— Čuješ brzo će zora, zahladilo je, idi k bratu. Gledaj, zvijezde triu. Nije lijepo, da si svu noć ovdje.
— Ne idem; nešto bi ti kazao. Slušaj!
— Kazuj!
— Ja odoh brzo na more.
— Znam.
— Pa šta mi veliš?
— Šta? Da se sretno povratiš.
— A hoćeš, da me čekaš?
— Ne razumijem.
— Velim, da me čekaš, dok se s mora kući vratim?
— Zašto babi ne reče?
— Govoriću, ma htjedoh s tobom bit na čistu.
— Lako za mene. Nismo od juče!
— Dakle ti mi zadaješ tvrdu vjeru? Čekaćeš me?
— Hoću.
— Dobro je, sada sam miran. Da znaš kako mi je pri srcu.
— Sve ko da me nešto milinom ispunjava. Ne bih se s carem mijenjo.
On se zbliži i uhvati je za ruku.
— Govori, drago mi te je slušati, nu ne diraj rukama.
— Pusti, zar mi ne zadade vjeru?
— Pa?
— Puste me k tebi, ljepše mi je ovako. Ala si kršna! Očiju mi, dražja si mi mimo ijedne u selu.
— Ne luduj!
— Što ti je?
— Ja odoh, ako ćeš da luduješ. Biće i za to vremena.
Ona se trže, a on za njom.
Stadoše da osluškuju. Vjetrić je pirio, tek da hladi. Neđe u grmi šušnulo bi. Zvijezde i mjesec gubijahu svjetlo. Tamo preko mora razabirahu se vrhovi gora, i crvenilo se nebo. Sjene iščezavahu. Sve se je zaodjelo svježom, ali i blijedom svijetlošću.
— Sviće ! ona će, i htjede da krene nekamo. On usprenu, pa je gledaše ravno u oči.
— Je! šapnu ona.
— Da se poljubimo.
— Mani, slave ti. Ostavi me.
Pavle je uhvati oko pasa i živo zaljulja š njome. Padoše na zemlju. On se priljubi k njojzi i stade da je ljubi.
— Ostavi me — jedva izdisala ona;. . . što si pobjesnio. Miruj!
— Neću! drago mi je. Jabuko moja.
— Pusti, ne diraj. Eto sviće!
Pavle se trže i željno se zagleda u nju.
Zbilja je svićalo! Dolje pri kraju mora crvenilo se nebo ko plamen; blagi vjetrić strujio je ozdo i nosio gore cvrkutanje tičica; razabiralo se je dozivanje ljudskih glasova i osjećao se oštri i opojni miris bujne primorske prirode. Sve se je kupalo u blagoj plavetnoj svjetlosti ljetne zore.
Zgledavahu se. Vedrina jutra odrazivaše im se na čelu i očima. Ona ko postiđena, odmače se i sjede na onaj isti kamen; on zaostade.
— Gledaj onaj brod, što uz kraj struji, i ja ću brzo onamo u svijet, — te mane rukom prema moru. — Pošto se zavjerismo, čisto mi je lako. Čuješ veslanje! I pjevaju! Zbogom! Odoh, da svrnem živinu.
Rastadoše se.
Pavle će k Josi, i nazva mu dobro jutro.
— Bog dao dobro! Tvoja živina odmače, idi, da ih svrneš, prvo zla.
Pavle krene pravo puteljkom, otkud je zvonce kad i kad zabrujilo. U hodu činjaše mu se čuti lajanje vižleta. Da, ono laje, a ne štekće, — mislio je on, — mora da je ko tuđi blizu konja.
Živina su prešla preko međe u parničko. At je bio pred njima. Kad ga ugleda zviždne mu i stade da ga vabi: na dori, na! Konj zastrižo ušima, okrene se, ali se ne mače.
Najednom zastade, bijaše uočio dvejsta koračaja niže sebe, iza grmlja, gdje se nešto svjetluca, ko da je cijev od puške, ili što drugo. Primače bolje, i što bi okom makao, ko iz busije, ščepi dorata za grivu, odmota mu oglavu iza vrata, te ga uzbrdicom povede. Uz to iza grmlja na oputinu iziđoše tri čovjeka; lugar i š njim dva žandara. — Stani! doviknu jedan od žandara.
— Rašta da stanem?
— Stani!
— Idem putem.
— U ime zakona!
On se i ne osvrćaše; veže paripče za jedan oveći grm, pope se brže bolje na gomilu i stade namah da kupi oko sebe zgodnije kamenje.
Lugar i žandari primakoše se.
Stao je na gomili, ovisok, izrastao i pun, kao kakav špartanski kip. Na licu mu se čitala odlučnost, puna prijegora. Od gnjeva mu usnice podrhtavahu. Mislio je u onoj svojoj glavi, da je u pravu, da je na svojemu.
— Što se pope gori, lugar će.
— Briga tebe.
— Siđi!
— Neću!
— Odagnaću ti ata u zalog. Znaš, da se ovdje ne smije da pase.
— Ko veli? smije. Ovo je naše.
— Jeste! Jeste. Nisi čuo odluku?
— Ne znam ja; ovdje sam uvijek pasao, pa ću i otele.
— Nećeš lje! i primače se atu, da ga odriješi.
— Ne diraj!
— Šta?
— Ne diraj, velim ti. Neka ostavi paripče na miru, nedam ja njega, dok mi je glava na ramenu.
Lugar će opet da odriješi ata. At striže ušima, odmiče i zapuha se. Pavle ga strijeli očima i uze kamen. Lugar ga dobro pozna, zna da š njime nema šale, pa se obazire na žandare.
— Kako ti ime? veli žandar.
— Pavao! odgovori za nj lugar.
— Pavle! velim ti, siđi. Kazuj koliko je komada.
Pavle ćuti i ne miče se.
— Šta ćemo? veli lugar.
— Odriješi ga, žandar će. Lugar ga odriješi, parip zarže: ostala živina okupi se na blizu.
— Pusti paripa, bodulska 'rđo, ili si poginuo!
— Bi ti me i ubio, da nije žandara; prisješće ti danas, vlaše!
— Goni ga, žandar će.
Lugar povede paripa. Pavle omjeri, zamane kamenom, i zdimi lugara u leđa. Lugar se zatetura, stade ga zapomaganje, i pusti ata. Žandar dohvati za oglavu. Drugi se okrene k Pavlu:
— Siđi! aretiran si.
— Neću! ne bojim se. Ne smiješ me ubiti: Na svojem sam.
— Siđi! velim ti.
— Jok!
— Vodi ata, veli žandar drugu.
Neće, tako mi kr . . .
Prihvati za kamenje, i stade da sipa u svu trojicu, baš ko mahnit.
Jedan kamen ljuto svati jednog od žandara. Poljeće perjanica. Smrče mu se.
— Pali! veli drugu.
Drug se zakloni za grm, omjeri . . .
Puška puče.
Pavle zajauče, zastade za čas, pa se zatrči za žandarima; još jednom zamane kamenom, zatetura i pade potrbuške preko oputine.
Žandari k njemu; a i lugar se došulja.
— Ha! dojunačio! Vele si mi brige zadao, veli lugar i gurnu ga nogom.
Pavde ležaše; izvadi ispod sebe dugi nož grčevito ga je u ruci držao. Stenjao je i jednom se rukom držao za prsa.
Hitac iz puške čuše Janja i Joso, pa slutivši nesreću dotrčaše dolje. Uspnuše se.
— Šta uradiste? veli Joso. Priđoše k Pavlu.
— Ubiše me na vjeri, na mojemu . . . Ne ostavljaj me, brate Joso!
Janja i Joso podigoše ga i obrnuše.
Sada je ležao nauznačice.
Joso priđe bliže, otklopi mu košulju. Kuršum bijaše probio grudi. Oko njega bila je okrvavljena kadulja i smilje.
Gledao je na po otvorenim očima.
Eto Janjo! kako poginuh! Nema za me više! Mrači mi se. Dušmani me ubiše . . .
Zaklopi oči.
Janja i Joso tek sada vidiše, da je veliko zlo. Čuo se njen jecaj.
— Reko ti: ne idi. Proklet bio ko te ubi ! Šta će sad ti majka kukavica!
Znoj se osu po njegovu licu. Blijed, ukočen, gledao je oko sebe.
Malo dalje u grmu zviždao je kos. Rađalo se sunce, i odmah poče da grije svu prirodu. U šumi je sve oživjelo. Cvrkut ptica dopiraše sa sviju strana. Živina su opet mirno podalje pasla. Pas je negdje štekćao. Jedna sunčana zraka prodre kroz grane i padaše mu na lice. Najednom zahripi, opruži nogama, zajaukne, obrne se . . . i bijaše mrtav.
— Pogibe ko od šale! . . . istisne bolno komšija mu Joso.
Napomene[uredi]
- Pripovetka je prvi put objavljena u listu Novi Viek knj. I, br. 9, Split, 1898; "Primorske duše", Zagreb, 1899
Izvori[uredi]
- Ivo Ćipiko: Celokupna dela, knjiga 1, strana 19-35 , Narodna prosveta, Beograd.
|