Повлачење српске војске 1915—1916

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Повлачење српске војске 1915—1916
Писац: Славко Перошевић


ПОВЛАЧЕЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ 1915—1916

У вријеме када круне царске
Погазише законе хришћанске.
И кренуше да на бојно поље,
Искрваре у име ђавоље.

Кад све добро преста да вриједи,
Мржња љубав, када побиједи.
И осуди Европу у мраку,
Да се нада сунчевоме зраку.

У то доба преко Дрине воде,
Тамничари европске слободе,
Прегазише ледене таласе,
Изнад српства свјетлост да угасе.

И за вазда кроз дуге вјекове,
Да нам скују на руке окове.
Али Србин што на свом прозору,
Тек бијаше угледао зору.

И изашо из страшне тамнице,
Жељан мира и жељан правице.
Са оружјем дочека џелата,
Ко малени Давид Голијата.

Ко што орла зна дочекат соко,
Негдје горе у небо високо,
Свјестан да ће у последњем лету,
Умријети за слободу свету.

II

Крсташ оро’ из свога гнијезда,
Кад се дигне пут сјајних звијезда,
Не диже се ради обичаја,
Него плаво небо да осваја.

А кад сиви подигне се соко,
И у небо полети високо,
Ил’ се диже птиће да нахрани,
Ил’ да себе од орлова брани.

А у љутом кажу окршају
Зна понекад соко у очају.
Прије задња но му дође ура,
Орлу крила да поломи сура.

А кад страшна савлада га сила,
И за вазда поломи му крила,
И кости му и мишице смрви,
Он зна да ће из пролите крви.

Једног дана његови се ’тићи
Пут небеса у слободу дићи.
Па нек ова пјесма буде ода,
Соколима српскога народа.

Онијема што су некад давно,
За слободу изгинули славно.
Заслужили храбро и честито,
У небеса да лете вјечито.

Кажу књиге да су тога љета,
Кад судбину читавог свијета,
Решаваху гранате и меци,
Наши славом овјенчани преци.

На престо се уздигнули горди,
Пут крвави до којега води.
Гдје се само мученици пењу,
Ка животу вјечном и спасењу.

Гдје двадесет вијекова блиста
Круна нашег спаситеља Христа.

III

Те године тешке и крваве,
Низ долину ријеке Мораве,
Кроз сњегове и вјетрове хладне,
Српске трупе уморне и гладне,

С' бојног су се повлачиле поља,
Не што им је тако било воља.
Нити што је напустила вјера,
Побједнике са Дрине и Цера.

Него са три опкољене стране,
Не могаху више да се бране.
Кажу да је тих несрећних дана,
Кад Србија пишташе од рана.

И у мору грцаше несреће,
У команду на ратно вијеће.
Александар Регент српске круне,
Дошо стање с' бојишта да чуне.

И да види у сред ових јада,
Имал' чему добром да се нада.
Од војвода и од генерала,
Први Путник уста са астала:

„Височанство и свијетла круно,
Не кријем вам забринут сам пуно,
И тужан сам што вас морам срести,
Ко носилац лошијех вијести.

Испред швапских и бугарских трупа,
Наша војска с' бојишта одступа,
И у тешком налази се стању,
Јер сила је навалила на њу'.

И не може више да се брани,
Од крваве германске немани.
Преко Дрине ко гладни вукови,
Аустријски надиру пукови.

Ужицама и Ваљеву лете,
Колубару и Цер да освете,
И оперу љагу са образа
После тешких и болних пораза.

А с Дунава и ледене Саве,
Гдје смо борбе водиле крваве,
Њемачка нас потисну армада,
Па се ено у сред главног града.

На Дедињу на краљевске дворе,
Опет њини барјаци виоре.
Ту су у част српској престоници,
Пали наши најбољи војници.

И животе положили своје,
Да их српство слави ко хероје.
И да их се кроз дуга стољећа,
Са поносом и са тугом сјећа.

А с' истока према граду Нишу,
Са леђа нам Бугари кидишу.
И већ газе Нишаву ријеку,
Одступницу да нам одсијеку.

И затворе долину Вардара,
Ко се томе надо од Бугара.
Наша војска уз бојеве тешке,
Снагом срца и воље витешке,

Уз велике напоре и жртве
Не бројећи рањене и мртве,
Повлачи се са кућнога прага
Али нам је на измаку снага.

Не можемо издржати више
Против силе што на нас кидише.

Ја бих војсци за пожртвовање
Одо' почаст и одо' признање.
Ал се бојим да пред овом муком,
Јединице не поклекну духом.

Гледајући од мрака до зоре,
Напуштена села како горе.
Гдје су многом на празно огњиште,
Гладна дјеца остала да пиште.

Памти' л ико тежега времена,
Сва Србија клекла на кољена.
И лагано умире без гласа,
Свуд призори смрти и ужаса.

Све пропасти и несрећи слути,
„Бог се драги на Србе наљути”.
Зима иде, мраз ледени стеже,
Крај путева изнемогли леже.

И у ропцу самртноме цвиле,
Страх наћеро нејач и цивиле,
Да за војском одступају к' југу,
Завила се Србија у тугу.

Ал нијесу залуд рекли људи:
Ми смо Срби пркосни и луди,
Од Дунава до Косова поља,
Све притисла туга и невоља.

Срце да се груди скамени,
Свуда леже мртви рањени.
Тифус војском и народом хара,
А ми са три ратујемо цара.

Још вас питам у овој прилици:
Гдје су данас наши савезници?
Да тешкој помогну нам тузи,
Гдје су данас Руси и Французи?

Због чега смо остали у тами?
Смрт у очи да гледамо сами?
За дан ил’ два, дајем вам на знање,
Бугари ће заузети Врање.

И тако нас у нашој несрећи,
Од Солуна и Грчке одсјећи.
И ка југу затворит пролазе,
Да нас лакше смрве и поразе.

А Аустроугарске армије,
Пут Косова и пут Метохије.
Про’ Санџака и про Црне Горе,
Журе да нас у обруч затворе.

И све да нас на крај офанзиве,
Под оружјем похватају живе.
Ал’ Швабама предамо ли пушке,
Без гордости остаћемо мушке.

Без образа, части и поштења,
Сва војска је мојега мишљења.
И рађи смо дочекат Германе,
Ко' јунаци што слободу бране!

Но у њине крваве тамнице,
Да скапамо кано кукавице.
Од болести, од зиме и глади,
Да нас једу вашке и гамади.

И док год смо на свијету живи,
Да се сваки осјећамо криви.
Што смо клекли испред швапских трупа,
Та цијена за мене је скупа.

Јер у овом времену пропасти
Онај који од сопствене части,
Више држи до голог живота,
Бит не може српски париота.

IV

Кад заврши стари старешина,
Мук настаде и глува тишина.
Док са чела проговори стола,
Александар наследник престола:

— Ја војводо, из твога рапорта,
Видим да се са читавог фронта,
Наша војска уз тешке губитке,
Потучена повлачи из битке.

И одступа како ми се чини,
Ка Косову пољу и Приштини.
Још ми кажеш да се кроз Србију,
Сузе и крв потоцима лију.

Од Дунава до Приштине града,
Да свуд туга царује и влада.
Смрт, несрећа, патња и биједе,
Да на моме пријестолу сједе.

А ја често у дубокој ноћи,
Кад останем препуштен самоћи,
Док ме ме муче јад и несанице,
Слушам одјек тешких хаубица.

Што пјевају по вече цијело,
Српској земљи задње опијело.
Са том пјесмом што добру не слути,
Чекајући кад ће осванути.

Свакога сам мртвога јунака,
По сто пута у души оплака.
И ране му ожалио клете,
Ко да ми је рођено дијете.

Јер у овој несрећи војвода,
Ја сам отац српскога народа.
А моја је круна колијевка,
Која ће га њихат довијека.

Ја знам војска да још има наду,
У српскога краља и у владу.
И у своје да вјерује вође,
Зато браћо ми који смо ође,
Наћ' морамо излаз и решење
За армију и њено спасење.

Сви ви добро видите и знате,
Савезнике наше из Атанте.
Да је тешка захватила криза
Нијемци су дошли до Париза.

А Руси се с' Галицијског поља,
После страшне битке и покоља,
У тешкоме повлаче нереду,
Без икакве наде у побједу.

А Енглези из Мале Азије,
С' Галипоља после инвазије,
Своје трупе уз помоћ Француза,
Пребацише преко мореуза.

И у Грчкој подигоше базе,
Да видају крваве поразе.
Ја сам због тог имао у виду,
Да одступим с војском ка Охриду.

Егејскоме мору и Епиру,
Да се трупе одморе на миру.
И када се укаже прилика,
Да уз помоћ наших савезника,
Спремну војску вратим на бојишта,
Ал од тога неће бити ништа.

Јер ту нам је затворила врата
Рука нашег старога џелата,
За судбину српску што не мари,
Бог вас вјечно проклео Бугари.

Па изгледа браћо да нам саде,
Нема другог излаза и наде,
Но да Шваби пробамо утећи,
Про Руговске клисуре и Пећи.

И одатле што можемо прије,
Да пређемо с војском Проклетије.
Ја знам у сред високих планина,
Да царују сњегови и зима.

Суром орлу тешко је и љети
Проклетије дивље да прелети.
Но му крила заледе од мраза,
Ал' немамо другога излаза.

А кад војска са комором мине,
Про снијежне и дивље планине,
Сићи ће мо у дугој колони
Према Драчу и према Валони.

Гдје ће да нас, буде ли талије,
Савезничке чекати галије.
Ал’ све би нам могло бити џабе,
Ако Швабе стигну да уграбе.

Да на врата Руговске клисуре,
Положаје топовске истуре.
Ту би одјек страшне канонаде,
Наше задње угасио наде.
И читавом свијету показа’
Слику српске смрти и пораза.

Али ја се, кано и сви борци,
Надам да ће горди Црногорци,
Ради српства и братске љубави,
Срести Швабу на мегдан крвави.

И да неће пуштити Германе,
Да нас са те изненаде стране.
Кроз вјекове и дуга стољећа,
Кад год нас је трефила несрећа,
Кроз ратове и краве муке,
Једни другим пружали смо руке.
И једина била нам је плаћа,
То што смо вољели ко браћа.

Па због тога у овој Голготи,
Када наши зависе животи,
Од вихора и од ратне среће,
Ја мним да нас оставити неће.

Јер не лежи у њиној нарави,
Да се пред бој уплаше крвави.
Ни у тешку невољу и муку,
Да гледају главе да извуку.

Да се од њих стиде покољења,
Него ради части и поштења,
Рад савјести и личнога мира,
Кад час страшни дође да се бира.

Ја знам да ће све да нас задиве,
Бирајући вјечито да живе.
Па сад браћо држите се плана,
Јер у ових неколико дана,
Част и образ, живот и слобода
Српске земље и српскога рода.

И његова благодет будућа
Од вашега зависе прегнућа.
И хитајте што можете прије
Да у срце клонуле армије.

Од Врховне команде и Владе
Зрачак нове удахнете наде.
А од мене нека од вас свако,
Српској војсци поручи овако.

V

Војско моја, српско огледало,
Мало вас је у строју остало.
У вихору крвавих мегдана,
Многи од вас допано је рана.

Па сад горе у небеса плава,
Крај Милоша Обилића спава.
А вама се што остасте живи,
Читав Балкан и Европа диви.

Јер у вашим рукама јунаци,
Побједнички виоре барјаци.
С' Колубаре, с Цера и са Дрине,
Ви сте примјер војничке врлине.

И војничке части и морала,
Задовијек нека вам је хвала!
Ваша слава соколови моји,
Германским се лешевима броји.

Њином крвљу минулијех љета,
Врховима оштрих бајонета.
На бојно смо исписали поље,
Да смо народ слободарске воље.

Народ који носи у генима,
Жељу да свим Јужним Словенима.
После мрака и вјековне тмине,
Сунце гране и окове скине.

Ал’ јунаци од прошлог прољећа,
Ратна нас је оставила срећа.
Па смо ових судбоносних дана,
Скоро са свих опкољени страна.

Тмурни облак смрти и несреће,
Ка нама се пријетећи креће.
А ми пред њим и његовом снагом,
Одступамо крвавијем трагом.

Остављени у вихору сами,
Изгубљени у мраку и тами.
Ал’ са надом да ће мо се спасти,
Од судбине тешке и пропасти.

Рекли су ми за вас браћо моја,
Да од љутог уморни сте боја.
И да после одбране херојске,
Потучени од германске војске.

По снијегу и по леду пјешке,
Одступате уз губитке тешке.
Смрт вас прати на сваком кораку,
Снага вам је кажу на измаку.

А очи вам ко по обичају,
Побједничким сјајем не сијају.
Сваког дана у поход војници,
Долазе вам ђавољи вјесници.
Смрт, несрећа и проклета туга,
Три најбоља ђаволова друга.

И сумњу вам увлаче у груди,
Јер одавно у душама људи,
Враг се црни с анђелима бори
Да врлину и добро покори.

Ја знам многом од вас да су кући,
Гладна дјеца остала плачући.
И да с чежњом у хладне ровове,
Сваке ноћи сањате домове.

Глад трпите и свакакву муку,
Германске вас хаубице туку.
А њихове не презају чете,
У ровове ваше да улете.

И у љутом да се окршају
На нож оштри са вама кушају.
У њином је плану на бојиште,
Да нас ватром и огњем униште.

И Србију у задњем јуришу,
Са европске карте да избришу.
И окују у челичне ланце,
Нас поносне и горде Балканце.

Јер зна душман соколови моји,
Један од нас док на ноге стоји.
И бој љути док са њиме бије,
Да Србија покорена није.

Па мислећи на битке будуће,
Данас браћо с прага наше куће.
Тешка срца али с пуно наде,
Испред моћне германске армаде.

Морамо се повући што прије,
Пут Косова и пут Албаније.
Многи мисле да је ван памети,
Да кроз дивље албанске врлети,
У сред зиме и љутога мраза,
Одступамо про ледених стаза.

Него веле да би било боље,
Да ко некад на Косово поље.
Понешени Милошевом снагом,
Са црним се сударимо врагом.

И ту кано успомене ратне,
Поберемо ловорике златне.
Ил’ у страшној и крвавој бици,
Изгинемо храбро ко војници.

Али једном на Косову пољу,
Уздајућ се у храброст и вољу.
Ми смо браћо у битку крваву,
Изгубили царство и државу.

Пет вјекова живјели у мраку,
За то недам да судбину такву.
Овај народ ком се свијет диви,
Без потребе поново доживи.

Због тога сам донио одлуку,
Да се трупе с бојишта повуку.
Јер у ова времена крвава,
Црни ђаво кад нас искушава.
И све кад је пошло наопако,
Морамо се спасити некако.

Ја знам у сред албанскијех чука,
Да смрт вреба раширених рука.
Да прихвати у наручје своје,
Изнемогле и гладне хероје.

Све који се у тешким мукама,
Успавају на њеним рукама.
И љепотом њеном заведени,
Вјечно у сан потону ледени.

Проклетије кад мећава вије,
Нико до сад прегазио није.
Многи од вас сломљен без куражи,
Ту ће остат на вјечитој стражи.
И никад се из ове несреће,
Своме дому, жив вратити неће.

Али браћо ко што сам вам каза,
Нема другог спаса и излаза.
Још сам чуо да су се јунаци,
На оружје устали Албанци.

И у сваком кланцу и клисури,
Да вребају ко орлови сури.
Не рад боја и битке јуначке,
Него ради отмице и пљачке.
Па изреке држите се старе,
И немајте вјере у Шиптаре.

VI

Ето браћо ни више ни мање,
Такве су вам прилике и стање.
Па кад ове примите вијести,
Свак не ради по својој савјести.

А ја бих вам само једно каза,
Нема ништа прече од образа.
И да нико од нас нема право,
Да у ово вријеме крваво.

Царство српско у мрак када тоне,
Испред силе на кољена клоне.
Јер у овој несрећи јунаци,
Ми смо нашој отаџбини мајци.

Што се слаба и немоћна дави,
У германски океан крвави.
У вртлогу страшнијех таласа,
Задња сламка надања и спаса.

О нама ће једног дана људи
Историја да пише и суди.
И свакоме да одреди мјесто
Некога ће да дигне на престо.

А некога да баци у блато,
Па немојте витезови зато.
Који од вас да пред тешком муком,
Витешкијем посустане духом.

И у овој крвавој голготи,
Да самога себе осрамоти.
Да се стиди пред Богом и крстом,
Да га народ показује прстом.
Да вјечито испред себе гледа,
Смрт јуначка некад је побједа.

А живљење равно је поразу,
Кад постане цијена образу.
Да је прије двадесет стољећа,
Исус Христос побјего с' распећа.

И да није на крсту настрада,
Зар би данас са свијетом влада.
И учио одозгор с' небеса,
Нас смртнике од крви и меса,
Да без жртве, вјере и прегнућа,
Нема славе нити васкрснућа.

И да само ко је срца чиста,
И ко љуби и поштује Христа,
И Божије слуша заповједи,
Може у рај небески да сједи.

А ми Срби и ако ратници,
У срцу смо и души вјерници.
Још на старе писало је фреске,
Ми смо дјеца Србије небеске.

И страх да нас умирати није,
Из нас мртвих сунце ће да грије.
И да својим одаје зрацима,
Вјечни помен палим јунацима.

Па напријед војници у славу,
Да за српски народ и државу.
За слободу правду и истину,
Уздигнемо себе у висину.

И у задњем покажемо лету,
Свим силама таме на свијету.
Што пркосе закону и Богу,
Да дух српски сломити не могу.

И док има на свијету Срба,
Да орао са германског грба,
Што вас крвав небесима лети,
И слободи и миру пријети,
И чије се снаге многи плаше,
Неће небо покорити наше.

VII

Te несрећне и тешке године,
Кроз планинске стазе и пртине.
Пут Јадрана и обале морске,
Прогоњени од германске војске.

Кретаху се у дугој колони,
Изгладњели српски батаљони.
Од Ситнице и Црнога Дрима,
Хировита и сурова зима.
Сипала је на гладне регруте
Вјетар, снијег и мразеве љуте.

И у дивље врлети и чуке,
На тешке их ударала муке.
Бог са неба, немоћан је гледа,
Кроз краљевство снијега и леда.
Кроз мећаву и сјеверац хладни,
Гдје костури тетурају гладни.

И без сјаја и наде у оку,
Уз планину пењу се високу.
Јер тих дана заогрнут тмином,
Црни ђаво владаше планином.
И своијем језивијем дахом,
Људска срца опијаше страхом.

Магла густа и шума букова,
Скривале су чопоре вукова.
А кроз студен, снијег и намете,
Шиптарске су крстариле чете.

Ко мирисом крви опијене,
Кад из јама изађу хијене.
Да ударе на рањеног лава,
Гдје је у том витештво и слава.

То су многи далеко од кућа,
У албанска нестали беспућа.
Испијених очи и образа,
Исцрпљених од глади и мраза.

И уморне од дугога пута,
Зима их је покосила љута.
Тамо горе у дивље врлети,
Још се њини бијеле скелети.

А у мрачне шуме и гудуре,
Гладни вуци глођу им костуре.
Многој мајци ту је драгог сина,
Прогутала висока планина.

Смрзлих ногу и смрзлијех рука,
Исусових намучени мука.
Остали су да леже по путу,
У њеноме леденоме скуту.

Од Јаданског мора до Прешева,
Црњела се земља од лешева.
А дах смрти и људскога меса,
Мамио је одозгор с' небеса.

Гавранове и орлове суре,
Да се госте на српске костуре.
А уморне кад су јединице,
Низ снијежне горе и литице.

Пут сињега спуштиле се мора,
Жељне хљеба и жељне одмора.
Не знаваху у том страшном часу,
Својом жртвом подигнулида су.

Пркосећи снијегу и мразу,
Вјечни спомен частии образу.
Те зиме су газећи по леду,
Срби ушли у мит и легенду.

И дигли се из сњежних намета,
Међ’ највеће народе свијета.
И постали у тај земан давни,
Старој Спарти по витештву равни.

Старој Спарти, Атини и Троји,
Вјечна слава нек вам је хероји!
И нек вам је црна земља лака,
Почивајте у царству јунака!

Гдје већ има шест стотина љета,
Влада круна Лазарева света.
Ту под барјак Орловића Павла,
Звук нека вас милује гусала!
И нек сунце вјечито вас грије,
ВИТЕЗОВИ НЕБЕСКЕ СРБИЈЕ!

VIII

A у мору има мјесто,
Гробница се зове Плава,
Пук српскијех витезова,
У дубине њене спава.

Помрли су, српској војсци,
Гдје једини бјеху пути.
Тамо негдје у туђини,
Гдје лимуни цвату жути.

Гдје маслине зријевају,
И гдје вјетри топли пушу.
Али ништа не могаше,
Излијечит њину душу.

Но тужнијех бјеху лица,
Немаху им очи сјаја.
Жељни својих породица,
Жељни свога завичаја.

Пред час смртни маштали су
О свом дому и о кући.
Мирис дуња и шљивика
Сањали су умирући.

А да нико није знао
Из тог јада и несреће,
Ни прах да им никад више
У Србију доћи неће.

Но је мјесто родне груде
И њедара твојих мајко,
Тјела њина прогутало
Море хладно и опако.

А душе им вјетри носе,
И ледене морске буре.
Док из твојих тужних очи,
Још за њима сузе цуре.

Плачи мајко, имаш за ким,
Нек ти горке сузе лију...
Сузе твоје, њих ће мртве,
Да у хладном мору грију.

Нек твој јецај, задовијек,
Над гробницом лебди плавом.
Да је никад зуб времена
Не покрије заборавом!

Збирка пјесама: „Епске пјесме — Трагом струна кроз огањ плотуна” 2017.