Повила се Содомина јабланом,
Равно поље цмиљем и босиљем
А рудина питомом ружицом;
Туд' налазе кићени сватови.
Сви сватови ружу беријаху 5
И по стручак цмиља и босиља,
А не бере од Новога Јово;
Трком гони коња дебелога,
Док доћера коња до ђевојке.
Ђевојци је ријеч бешједио: 10
„Чујеш мене, лијепа ђевојко!
Девет сам се ја женио пута,
И десетом тобом, ако Бог да;
Кад' примамо моме б’јелу двору,
Срести ће нас моја мила мајка, 15
Изнијеће златан пехар вина,
Даће ти га у бијеле руке —
Немој пити златан пехар вина,
Нега пролиј вранцу низ гривицу!“
Па отален пођоше сватови, 20
Пјевајући и шемлук чинећи.
Кад’ примаше Јованову двору,
Ишетала Јованова мајка,
У рукам јој златан пехар вина —
Додаде га лијепој ђевојци: 25
„На’ ти чашу, моја снахо мила,
Чашу прими и добро ми дошла!
Руку љуби лијепа ђевојка,
Руку љуби, па јој чашу прими;
Не шће пити златан пехар вина, 30
Но га проли вранцу низ гривицу
Добар коњиц црче под ђевојком.
Код ђевојке два ђевера млада —
„Вид' крвнице Јованове мајке,
Шћаше смакнут десету ђевојку, 35
Да јој попи златан пехар вина.“
А говори од Новога Јово:
„Шта ћу мајци, кићени сватови?
За кл’о бих је да смијем од Бога!?“
Стари свате проговара Јову: 40
„Не кољи је, да је Бог убије,
Не кољи је, не гријеши душе,
На теби ће грије’ останути
И они ћеш свијет изгубити;
А нека је, нек’ је носе врази, 45
Проклето јој и т’јело и душа!“[1]
