Побратимство
У једноме ширем куту,
На крвавом тесном путу
Леже до два побратима
Два рањена тића мила,
Што у боју жестокоме
Поломише своја крила.
Побрати се заверише
Тврду реч си заложише,
Да оставит' један другог
За живота никад неће,
Но ће верно поделити
Међу собом глог и цвеће.
Када прва пушка плану,
Да србињску лечи рану
И детићи они млади
Радосно се подигнули,
Па у Дуги у крвавој
Тешких рана допанули.
Сад на путу тако леже,
Па никога да завеже
Тешке ране из којих им
Бујно тече крвца врела,
Ил с марамом саучешћа
Да им утре зној са чела.
„Аманати, побро Вуко,
Десно крило, десна руко:
Можеш ли ми преболети
Допаднуле тешке ране
Нит' завојом завијене
Нити водом изапране?“
„Хај Голубе, друже мио“,
Одговара Вуко тио:
„Не могу ти преболети
Допаднуле тешке ране,
Већ уздишем на самрти;
Дај боже, да Српству сване!“
Рече Вуко, па ућута,
Али тамо по сред пута
Тешко рањен веран побра,
Млади Голуб пузи, гмиже,
Да он буде на самрти
Побратиму своме ближе.
Ал диже се хука, бука
Алабанда од буљука,
Што се крену да прегледи
Разбојиште иза боја
На коме је заман пало
Тако млого турског зноја.
„Алах ћерим!“ — рече један
Ћелав Турчин крвожедан,
„Алах ћерим, ено тамо
Два рањена Влаха жива — — —
У мукама њиховима
Ал ће ми се да ужива!“
Тако Турчин беседио
Од буљука с' одвојио,
И тргнувши сабљу криву
Закрвави, шкљоцну зуби,
Па полети, рањеником
Русе главе да одруби.
„Авај побро, авај, Вуко!..
Ал не дркћи, десна руко,
Пушко моја не издај ме,
Око моје не варај ме.
А ти боже над облаци
Милостиво погледај ме!“
Рече Голуб, па опали,
А Турчин се мртав свали,
Па таман што Мухамеду
Препоручи своју' душу.
А већ Голуб и опета
Напунио острагушу.
Ал Турчина ето друга,
Да освети свога друга;
Уста му се запенуле
К'а у бесног каквог риса,
Ал' и овај пред Голубом
К'о и први метаниса.
Кад то виде треће Туре
А он с' гњевом летње буре
Полети на Црногорче,
Да му крвав зајам врати,
Али луду смелост своју
И то треће главом плати.
Стоји буљук па се згледа,
Дркћу Турци сви од једа,
Ал на српске рањенике
Већ ни један више неће
Но се свецу захваљују,
Што их паша даље креће.
Када турски буљук оде,
Чујеш ли ме, драги роде?
Рањен Голуб допузио
Рањеноме другу своме,
Па му тио беседио
У свом јаду големоме.
Аој друже, аој Вуко,
Десно крило, десна руко,
Опрости ми, ако можеш,
На самрти опрости ми.
А пољубљај искрени ми
С усрдношћу братском прими!“
Али Вуко нема речи,
Њега нико не излечи,
Само усне што му дркћу
Као да би хтеле рећи:
„Хвала друже, што не даде
Моје главе Турком сећи!“
У Голуба грдни јади,
Е издану Вуко млади.
Он погину за слободу,
За народност и за име...
Благо нама, е се правом
Поносити мож'мо с' њиме!
