Pobratimstvo
U jednome širem kutu,
Na krvavom tesnom putu
Leže do dva pobratima
Dva ranjena tića mila,
Što u boju žestokome
Polomiše svoja krila.
Pobrati se zaveriše
Tvrdu reč si založiše,
Da ostavit' jedan drugog
Za života nikad neće,
No će verno podeliti
Među sobom glog i cveće.
Kada prva puška planu,
Da srbinjsku leči ranu
I detići oni mladi
Radosno se podignuli,
Pa u Dugi u krvavoj
Teških rana dopanuli.
Sad na putu tako leže,
Pa nikoga da zaveže
Teške rane iz kojih im
Bujno teče krvca vrela,
Il s maramom saučešća
Da im utre znoj sa čela.
„Amanati, pobro Vuko,
Desno krilo, desna ruko:
Možeš li mi preboleti
Dopadnule teške rane
Nit' zavojom zavijene
Niti vodom izaprane?“
„Haj Golube, druže mio“,
Odgovara Vuko tio:
„Ne mogu ti preboleti
Dopadnule teške rane,
Već uzdišem na samrti;
Daj bože, da Srpstvu svane!“
Reče Vuko, pa ućuta,
Ali tamo po sred puta
Teško ranjen veran pobra,
Mladi Golub puzi, gmiže,
Da on bude na samrti
Pobratimu svome bliže.
Al diže se huka, buka
Alabanda od buljuka,
Što se krenu da pregledi
Razbojište iza boja
Na kome je zaman palo
Tako mlogo turskog znoja.
„Alah ćerim!“ — reče jedan
Ćelav Turčin krvožedan,
„Alah ćerim, eno tamo
Dva ranjena Vlaha živa — — —
U mukama njihovima
Al će mi se da uživa!“
Tako Turčin besedio
Od buljuka s' odvojio,
I trgnuvši sablju krivu
Zakrvavi, škljocnu zubi,
Pa poleti, ranjenikom
Ruse glave da odrubi.
„Avaj pobro, avaj, Vuko!..
Al ne drkći, desna ruko,
Puško moja ne izdaj me,
Oko moje ne varaj me.
A ti bože nad oblaci
Milostivo pogledaj me!“
Reče Golub, pa opali,
A Turčin se mrtav svali,
Pa taman što Muhamedu
Preporuči svoju' dušu.
A već Golub i opeta
Napunio ostragušu.
Al Turčina eto druga,
Da osveti svoga druga;
Usta mu se zapenule
K'a u besnog kakvog risa,
Al' i ovaj pred Golubom
K'o i prvi metanisa.
Kad to vide treće Ture
A on s' gnjevom letnje bure
Poleti na Crnogorče,
Da mu krvav zajam vrati,
Ali ludu smelost svoju
I to treće glavom plati.
Stoji buljuk pa se zgleda,
Drkću Turci svi od jeda,
Al na srpske ranjenike
Već ni jedan više neće
No se svecu zahvaljuju,
Što ih paša dalje kreće.
Kada turski buljuk ode,
Čuješ li me, dragi rode?
Ranjen Golub dopuzio
Ranjenome drugu svome,
Pa mu tio besedio
U svom jadu golemome.
Aoj druže, aoj Vuko,
Desno krilo, desna ruko,
Oprosti mi, ako možeš,
Na samrti oprosti mi.
A poljubljaj iskreni mi
S usrdnošću bratskom primi!“
Ali Vuko nema reči,
Njega niko ne izleči,
Samo usne što mu drkću
Kao da bi htele reći:
„Hvala druže, što ne dade
Moje glave Turkom seći!“
U Goluba grdni jadi,
E izdanu Vuko mladi.
On poginu za slobodu,
Za narodnost i za ime...
Blago nama, e se pravom
Ponositi mož'mo s' njime!
