Платно били Хасанагиница
Украј мора, крај тиха Дунава,
У неђељу у златну леђену.
Гледао је Лука капетане:
„О, кадуно Хасанагинице, 5
Ти поспушти ниже ногавице,
А низ руке бијеле рукаве,
Били ти се у мишици рука —
Уђахаћу дебела дорина,
Препливаћу све тихо Дунаво, 10
Било ћу ти обљубити лице.“
А вели му Хасанагиница:
„Једи г .... Лука капетане!“
Па се на то Влашче наљутило,
На добра је коња уђахао, 15
Па заплива у тихо Дунаво,
На другу је страну излазио.
Кад то виђе Хасанагиница,
Плећи даде, а бјежати стаде;
За њом трчи Лука капетане. 20
Кад то виђе Хасанагиница,
Баца крпе, а и бурунџуке,
Не би ли се Влашче уставило.
За то Влашче хаје и не хаје.
Она баца кушак-ћемер златан, 25
Не би ли се Влашче уставило.
За то Влашче хаје и не хаје.
Она баца ђердан са гроца,
Не би ли се Влаше уставило.
За то Влашче хаје и не хаје. 30
Већ достиже Хасанагиницу,
За русу је косу уфатио,
Па је за се на дората баци,
И заплива у тихо Дунаво,
На другу је страну излазио; 35
Па он сјаха са коња дората.
Даде њојзи добра коња водат,
А он стаде лозно пити вино.
Она стаде смишљат и премишљат
„Што ћу сада од живота свога? 40
Да уђашем дебела дората,
Да нагоним у тихо Дунаво —
Убиће ме Влашче из пушака!“
У јаду јој на ум припануло,
Па подиже баџак од међеда, 45
Кад под њиме двије кубурлије
Крајем Луке дора наводила,
Па је пушкам живе ватре дала
Добро њега погодила када;
По сред пуца, ђе му душа куца. 50
Па му русу осијече главу,
Па је дору у зобницу баци.
Па уђаха дебела дората
И загази у тихо Дунаво,
На другу је страну изгонила. 55
Она сјаха са коња дорина,
Из чизама воду изручила,
Па покупи крпе, бурунџуке,
Па узела кушакли-ћемера,
И узела ђердан од гроца, 60
Па уђаха дебела дорина —
Она оде своме бјелу двору.
Угледа је ага Хасанага:
„Види кучке вјеренице љубе!
Што ће она с Власим по Дунаву? 65
Сад ћу њојзи посијећи главу!“
Па велики ћурак пригрнуо.
Голу сабљу под ћурак узео;
Па он сиђе на мермер авлију.
„Кучко, кујо, вјерна моја љубо! 70
Шта ћеш сама с Власим по Дунаву?
Шта ће дорат Луке капетана?“
А вели му вјереница љуба:
„Хити руком у зобницу дору,
Лука ти је опремио дара!“ 75
Он се хити руком у зобницу,
Кад то глава Луке капетана.
Па он сабљу на авлију баци,
Своју љубу међу очи љубн:
„Хеј, аферим, вјренице љубо, 80
Која но си тако учинила;
Да нијеси тако учинила.
Сад бих теби посијеко главу!“[1]
