Плакао бих

Мило Јововић

Плакао бих, не знам зашто!
И сузе ми саме теку,
У мом срцу јад се збио;
Све осјећам жалост неку.

Плакао бих, као д'јете,
Да ме није стид од људи, -
Срце ми је у сто рȃна,
Надимљу се јадом груди.

Плакао бих, баш онако:
К'о на смрти мајке своје;
А рад чеса? Питајте ме,
Казат не знам ни сам што је.

Пукло срце, нека пуца;
Заплакати више нећу,
Пролио сам суза мајци;
Кад јој смртну уждих св'јећу.

Но можда бих погодио
Мога срца тужну сјету:
Оно ми је осјетљиво, -
Тежи ранам, наћ' освету.

А које су ово ране?
Ах Србин их сваки знаде;
Ране оне, што Косово
На Видов дан нама даде.

Умири се, срце моје!
Наћ' ћу мелем ранам твојим,
Видиш ли ме! „За освету
У рукама с мачем стојим“.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.

Бар, Мило Јововић, „Босанска вила“, број 17., у Сарајеву, 15. августа 1893., стр. 249.