Plakao bih

Milo Jovović

Plakao bih, ne znam zašto!
I suze mi same teku,
U mom srcu jad se zbio;
Sve osjećam žalost neku.

Plakao bih, kao d'jete,
Da me nije stid od ljudi, -
Srce mi je u sto rȃna,
Nadimlju se jadom grudi.

Plakao bih, baš onako:
K'o na smrti majke svoje;
A rad česa? Pitajte me,
Kazat ne znam ni sam što je.

Puklo srce, neka puca;
Zaplakati više neću,
Prolio sam suza majci;
Kad joj smrtnu uždih sv'jeću.

No možda bih pogodio
Moga srca tužnu sjetu:
Ono mi je osjetljivo, -
Teži ranam, nać' osvetu.

A koje su ovo rane?
Ah Srbin ih svaki znade;
Rane one, što Kosovo
Na Vidov dan nama dade.

Umiri se, srce moje!
Nać' ću melem ranam tvojim,
Vidiš li me! „Za osvetu
U rukama s mačem stojim“.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milo Jovović, umro 1916, pre 108 godina.

Bar, Milo Jovović, „Bosanska vila“, broj 17., u Sarajevu, 15. avgusta 1893., str. 249.